Ukinuta pobjeda
I to ne samo zato što je umro B.B.King… potresi koji su se desili ovoga maja ukinuli su radost i pojam „pobede“ za dužu, neizvesnu i krajnje opasnu budućnost.
Izgubio se osnovni okvir zajedničkog osećanja pobede nad fašizmom i nacizmom, a to je vojnička kamaraderija, bratstvo po oružju, i to ne samo zbog odumiranja generacije koja je to doživela: nekadašnji saveznici, odnosno njihovi naslednici, nisu bili u stanju da za trenutak zaborave i odbace političke prinude i minorne kalkulacije, i prilagode se paradnom folkloru. Kad zapadni saveznici ne dođu na proslavu u Moskvu, ne može se očekivati ni da nekadašnji jugoslovenski partizani, koji su branili celu teritoriju svoje zemlje bez obzira na nacionalnu pripadnost, preko svojih pristalica i naslednika danas organizuju svoju proslavu, izvan državnih granica i nacionalnih okvira. U oba slučaja, fokusiranje na fašizam i nacizam je pomereno, ako ne i izgubljeno. Najgore je to što se ovo gubljenje dešava u doba kada fašizam i nacizam, u novim oblicima i sa novim imenima, postaju politički i društveni problem - i po masovnosti i po uticaju - u mnogim zemljama sveta, a naročito u Evropi. Jednačina ispisana na dronu koji je pao na proslavi pobede „levog krila“ Slovenije u Ljubljani, na Trgu republike, kaže to sasvim jasno: crvena zvezda je jednaka kukastom krstu (sa obe strane natpisa „70 godina laži“), a ispod je zastava sa istrgnutom crvenom zvezdom, ali ne i zastava sa istrgnutim kukastim krstom. Zvezda je, po ovoj infantilnoj logici, dakle, krivlja, a kukasti krst prihvatljiviji…
Simboličke radnje u regionu poklapaju se sa ovom temeljnom revizijom istorije - skandal oko prisustva najviših državnih i crkvenih predstavnika u Jasenovcu, sudska odluka o poništavanju procesa i presude Draži Mihailoviću u Beogradu. U oba ova slučaja, reč je zapravo o opravdanju i mogućnom nastavljanju poslednjeg rata, onog iz devedesetih… Slovenački nadbiskup, odobren u Vatikanu i namenjen obnovi crkve u Sloveniji posle finansijskih skandala, sažeo je to u kratku sliku: onih koji su iz rata izašli nasmejani, i onih koji su ostali u crnom. Ne, to nisu žrtve rata, to su oni sa druge strane, izloženi posleratnom nasilju, pa dok se pobednici bahato smeju i time u slici postaju negativci, žrtve koje su prouzročile žrtve treba da izazovi saosećanje; naravno, samo ako potpuno zaboravimo ratne žrtve. U raspadanju čvrste legende o saveznicima i svetu koji je nastao na ruševinama izazvanim fašizmom i nacizmom, takva nestabilnost, potpomognuta neznanjem mladih generacija, može biti plodno tlo za novu katastrofu.
Imamo važnija posla
Osetljivost na divljaštvo i nepravdu koje su obeležile pobedu na svim frontovima posle II svetskog rata i podsećanje na njih - recimo u knjizi Kita Loua Divlji kontinent (Keith Lowe, Savage Continent, 2012) - nikako ne vode u popustljivost prema fašizmu i nacizmu - naprotiv! Oni na najubedljiviji način govore o mogućnim reakcijama ljudi posle užasa koje su preživeli, i o rušilačkoj snazi ideologije koja je tako duboko razrovala temelje društva, prava i ljudske solidarnosti: ona je osudila i svoje pripadnike. Upravo zbog toga opraštanje ima smisla. I neka sudstvo uradi šta može na ispitivanju svoje istorije. I neka se urede grobovi - svako je zaslužio svoj. No kao što više nema uzbuđenja učestvovanja u zajedničkoj pobedi nad fašizmom i nacizmom, nikakva revizija istorije i nova spomenička fiksacija ne sme da zauzme to prazno mesto: ono je namenjeno borbi protiv onoga što mađarski mislilac G.M.Tamaš naziva postfašizmom. Zbogom saveznici, zbogom junaci Staljingrada i Ivo Džime: imamo važnija posla.
“Z”
The thrill is gone… današnja antifašistička i antinacistička borba morale bi dobro odrediti svoje ciljeve, da ne budu samo organizovana reakcija građana na provokacije, već trajno građansko opredeljenje. Ni parlamentarna demokratija, ni nacionalna država, ni kapitalizam nisu se pokazali otpornim na fašizam i nacizam; narodna republka, sa mnoštvom različitih demokratskih opredeljenja, uključujući i anarhističko, pokazala je u građanskom ratu u Španiji dva nužna aspekta borbe protiv fašizma i nacizma - internacionalizam i neposrednu demokratiju. I premda pobede nije bilo, preživeli španski borci su koju godinu kasnije po Evropi umeli da uspešno obnove internacionalni antifašistički i antinacistički duh i neke od strategija republikanske vojske, i posvuda su znatno doprineli organizaciji oslobodilačkih pokreta. Mogućnih primera preventivne borbe protiv fašizma i nacizma bilo je i docnije. U doba kada se čitava omladina sveta aktivno borila protiv ratova i američke intervencije u Aziji (posebno u Vijetnamu), pojavio se film o kojem sam više puta pisala, i koji zaslužuje da se često pominje: Z Koste Gavrasa. Nedavno je prikazan u okviru programa klasika na festivalu u Cannesu, i režiser, danas osamdeset i dve godine star, doživeo je ovacije. Nije reč samo o tome da je danas Grčka u sličnoj opasnosti, da padne u diktaturu, niti samo o tome da moraju biti sačuvani bar rudimentarni oblici građanske vlasti: reč je o tome da jedino negovana i budna građanska svest može biti osnova za borbu protiv bilo koje tiranije. Danas, kada upravo u Grčkoj protiče veliko suđenje aktivistima Zlatne zore okrivljenim za ubistvo, taj film dobija novi smisao.
Čemu smo se mi, moja generacija dakle, toliko divili u ovome filmu, nastalom 1969? Političko ubistvo moćnog, uticajnog i opasnog protivnika da bi se uspostavila apsolutna vlast, koja takve ljude treba da potpuno onemogući za što duže vremena je u osnovi radnje: ubistvo Georgija Lambrakisa nema velikih paralela sa današnjom situacijom, jer takvih ličnosti danas nigde nema. No zamišljen mogućni odgovor na to je revolucija, koja nema izgleda, jer nema oružje, a ni simpatije sveta napolju ne prevazilaze peticije, izraze simpatije, i oštre reči. Ono što je nama tada bilo najbliže, uopšte dakle ne postoji kao mogućnost u filmu. Umesto pobune i zanosa, pojavljuje se mali birokrata, istražni sudija, koji sluša samo reč zakona i pravila - i ništa više. Jasno je da tokom istrage i njegove simpatije za stranu žrtava rastu, ali nikada tako da ugroze njegovu legitimističku strast. Mi smo u Jugoslaviji odgledali svoju preteranu dozu filmova o strasti i zanosu borbe, domaće i strane, i postali smo blazirani.
Odgledali smo zatim nove američke filmove otpora prema Amerikancima i američkoj politici, to je donelo još nešto uživljavanja. I nikada nismo reagovali - govorim o grupi koju dobro znam - sa tolikim oduševljenjem. Drugim rečima, najviše nas je taknuo društveni model u kojem se stvari rešavaju po postojećim zakonima, bez ekscesa, dosadno, tekuće, impresionirala nas je dobro uređena država! Padali smo na tipove koji nose odela, vode pristojan porodični život sa uračunatim “izletima” - Lambrakis je navodno bio poznat po tome - radovali se što bi zakon, takav kakav jeste, mogao pobediti, žalostili se što nije! Naravno, sve ostalo je groza, to jest malo ogledalo onoga sto se događalo u Nemačkoj tridesetih, potkupljeni lumpeni, nasilje u čistom obliku, laž, falsifikat, glupa ali uspešna propaganda, opšti strah… Da li je mogućno da smo progutali takav minimalizam, da smo pali u ono što Volter ismeva u Kandidu, i to dva veka docnije? Da li je naš društveni cilj bila država (malo)građana sa garantovanim pravima? U osnovi, da. Jer jedino takva država može da spreči smanjivanje ljudskih prava, a time da i u budućnosti spreči osvetu potlačenih, kada jedanput pobede.
Neka ide
The thrill is gone… i treba da ode, i da bude zamenjen obrazovanjem, prosvetiteljstvom, razumnošću, planiranjem, strategijama revolucije bez krvi. Jer, šta god da se desi, bolje je imati sve to na svojoj strani i u sopstvenim rukama.
(Peščanik.net)
Bonus video:
