BLOG

I malograđani odjeknuše

Sasvim mala, ta je ljudska vrsta opsednuta idejom veličine, i tako mala, poput upornog crva, ona zaista pojede velike jabuke. Niska, ona osvoji visoke društvene pozicije. Sitna, ona prigrabi krupan plen. I tako mala, niska, sitna, svet koji je okružuje smanjuje, ne bi li se osetila veće, potpunije, sigurnije. Ne bi li, slepa, gledala sa visine. Uz tu vrstu, poznatiju kao malograđani, svako ko to nije, oseća se suvišno i malo
2 komentar(a)
Malograđani, Foto: Shutterstock
Malograđani, Foto: Shutterstock
Ažurirano: 17.05.2015. 12:25h

Postoji jedna vrsta ljudskih bića koja je opasnija od diktatora, jer perfidno diktira, duhovno genocidna, jer sve duhovnosti ubija, od nemani čudovišnija, jer u svemu svom vidi divno čudo, a svemu tuđem se čudovišno čudi. Ta se ljudska vrsta hrani tuđim nesrećama i neuspesima, izrastava iz tuđih ruševina i pukotina, u tuđa dvorišta baca svoj otpad. Ona je čizma koja gazi preko tuđih njiva. Ona je potok koji muti okeane. Ona je šibica koja pali tuđe domove dok domaćini spavaju. Ona je sva u tuđem, a veruje da je sva svoja. Svaki pripadnik ove ljudske vrste za sebe veruje da je natčovek, a svakom pripadniku ove ljudske vrste fali pola čoveka da bi postao polučovek. Ta je ljudska vrsta u stalnom izgaranju da se prikaže najboljim primerkom čovečanstva, onog čovečanstva kome je prethodno izgoreo temelj čovečnosti.

Sasvim mala, ta je ljudska vrsta opsednuta idejom veličine, i tako mala, poput upornog crva, ona zaista pojede velike jabuke. Niska, ona osvoji visoke društvene pozicije. Sitna, ona prigrabi krupan plen. I tako mala, niska, sitna, svet koji je okružuje smanjuje, ne bi li se osetila veće, potpunije, sigurnije. Ne bi li, slepa, gledala sa visine. Uz tu vrstu, poznatiju kao malograđani, svako ko to nije, oseća se suvišno i malo. Malograđani su korov koji se ukorenjuje u sve pore društva, poplava kvazi vrednosti koja pravi dugoročne štete zdravoj svakodnevici. Malograđani poseduju vlastiti sistem bezakonja kojim donose sudove o drugima. Lišeni samokritičnosti, malograđani radosno kritikuju. O svakoj temi imaju mišljenje koje smatraju za neoborivo najtačnije. Čak i kada je sagovornik stručniji i iskusniji od njih u stvari o kojoj se govori, oni će uvek imati više argumenata od njega. Što manje nešto znaju, više o tome pričaju. Njihovo iskustvo je po difoltu uvek kvalitetnije od ostalih, a definiciju i meru kvaliteta određuju uvek i zauvek oni i samo oni lično.

Ego malograđana je nezajažljivo manijakalno stvorenje bez sposobnosti poštovanja tuđe ličnosti, najčešće i bez sopstvene ličnosti, jer je njihova ličnost udavljena u smrad sujete. Egomanijakalni, malograđani pohotno traže i nalaze potvrde samoproklamovanog uspeha kojim ponosno i besvesno paradiraju. Kite se superlativima do najkitnjastijeg kiča. Nemaju stila, ali imaju stilska sredstva čiji je jedini cilj što intenzivnija prezentacija svoje savršenosti u javnosti. Oni se savršeno snalaze svuda gde vlada načelo materijalnosti, otimačine i bezduhovlja. Postižu vrhovne rezultate u disciplini hvalisavosti i svrgavanju boga umerenosti sa trona vrlina. Malograđani parazitiraju na ušima slušalaca, parališu one umom razigrane. Um malograđana je između njihovih udova, zaglavljen u donjim čakrama, a ojačan nametnutom društvenom ambicijom: stvoriti iluziju samoostvarenja, prodati maglu, razmnožiti svoje prazne priče.

Malograđani su otrovni, ali nisu takvi iz samoodbrane. Njihov ujed je nameran i promišljen, da direktno i bahato postave neugodna i neprijatna pitanja vešto izbegavajući da slična budu njima upućena. Malograđani rovare po tuđim ranama svojim buldožerskim karakterima, zlobno radoznali, primarno primitivni u svakom svom nastupu, pa i onda kada ga upakuju u varljivo svarljive forme. Svaki pokušaj neke osobe da im se dopadne ili zadobije njihovo priznanje samo će ih osnažiti u onome što umišljaju da jesu. Na pijacama malograđanštine gađaće se plodovima tuđeg rada, izvlačiće iz konteksta sve kako im i šta odgovara, da zaključe kako su bolji, najbolji. Malograđani čitav svoj život pretvaraju u neprekidno jeftino takmičenje sa svim ostalim ljudima. Malograđani koriste prednosti savremenih tehnologija da reklamiraju svoju bedastoću. Malograđani su globalni fenomen koji deluje militantno lokalno.

Podsmevaju se, a nemaju smisla za humor. Osetljivi su na prozivke i šale na njihov račun, to ih žesti i tera na osvetu. Kreativni su kada omalovažavaju tuđu kreativnost. Udruženi, oni su masa koja strahuje od progresa i promena. Zbog toga, samo njima znanim načinima, neretko se uguravaju među moćnike moćnicima postajući, sprečavajući prodor nekih drugih, mogućno boljih grupacija, te tako dugo održavaju svoju vrstu u vlasti na mikro i makro planu. Sve češće, oni se formalno obrazuju, ali obraza ne stiču nego snobizam podstiču. Inteligentni su, ali nisu blistavi i britki. Nisu senzitivni i pronicljivi, a nisu ni opušteni i vedri. Oni su duboko nesrećni i zbunjeni sobom, ali njihova površnost ne može da shvati dubinu njihove površnosti. Zbog frustracija koje u njima vrište, plaše se tišine, pustinje u kojoj se svako mora suočiti sa sobom, pa se najradije oglašavaju galamom. A taj univerzum praznine, kada se razbije o realno tlo, daleko ječi i jeca.

novipolis.rs