Činim sve što je u mojoj moći da redovno plaćam račune. Ponekad, uhvatim sebe u suvišnoj revnosti, idem na šaltere pre roka, preslišavam se i proveravam beleške. Da mi nešto, daleko bilo, nije promaklo. Mogao je da pogreši, „Infostan”, na primer, pa mi zaračuna manje no što sam dužan. A onda traži svoje, i oni ljudi žive od naplate računa. Tako nekoliko dinara mogu da se umnože u velike pare, pa u još veće. Ležernost dužnika od nekoliko dinara može nevoljnika da uvede u dodatnu bedu pored redovne na koju je svikao, jer ovde postoji profesija privatnih uterivača dugova, uglavnom nezavisna od pravde. Na nekoliko slučajeva ubedljivo sam se uverio da je u Srbiji pravda spora, a uz to i nedostižna(...) Privatni uterivači rezultat su pravničke filozofije u vladi gde je ministarka pravde bila Snežana Malović. Tada je rečeno kako je tako uzgajana sorta uglađenih, a besprizornih reketaša dobro iskustvo zemalja sa mnogo dužom demokratskom tradicijom no što je naša. Dugovi se moraju plaćati, iz nekih obaveza proizilaze prava, čak i pravo da se uloga uterivača ne razume. Pa i njihovo pravo da svoj posao obavljaju nezavisno od sudova, često nezavisno od zdravog uma i stanja stvari.
Ono jest, ima ovde mnogo dužnika, uvek ih je bilo. Neki najbogatiji građani duguju milijarde samo za struju, i neki manje bogati godinama je nisu plaćali. Zanimljivo, ali ukoliko su cifre veće, manja je mogućnost da privatni uterivač pod paskom (ne)pravne države priviri tamo, ili na nekoj pretrpanoj oglasnoj tabli prihefta obaveštenje, pod uslovom da neplatišu ne zatekne ni na jednoj od adresa. Koliko sam razumeo, a trudio sam se da pojmim što više, trudbenici za namirivanje komunalnih dugova rade od učinka, pa im se žuri. Lupanje zvekirima na zamandaljena bogata vrata se ne isplati(...). Zato se, koliko sam obavešten, uglavnom ide na uterivanje „lumpenproleterskih” dugova. Kratko, sigurno, brzo, bez otpora. Nije ovaj tekst atak na gospođu Malović, daleko bilo, ima žena i drugih briga. Ipak se mora reći da je tada počelo, i da ova vlast, sve se hvaleći da brine o svojim građanima, još nije stala na rep kasti haračlija, koji dodatno ugrožavaju ionako narušen spokoj i siguran život srpskih podanika.
Istorija ovdašnjeg uterivanja pokazuje da su reketaši uvedeni zbog sterilnosti i nemoći pravne države da radi svoj posao. Nije se stizalo da se pomoću sudova (jedino nadležnih) razrešavaju slučajevi komunalnih dužnika, pa je učinjeno nešto još gore: nepoštovanjem sudskih procedura bitno su narušena prava građana, pa smo svi postali nemoćni predmeti mogućih zloupotreba, živeći stalno u atmosferi straha za svoj građanski mir, opstanak i očuvanje stečenih dobara. Jer haračlije mogu, ako je podanik neuk, nema para za advokata, nije obavešten, ili ne stigne, zbog početnog malog duga da mu metnu i stan na doboš.
Tako je taj krug socijalne bede zatvoren na najgori način: ljudi na krajnjoj socijalnoj periferiji često su u dilemi između bakalnice i šaltera, pa im se omaknu dugovi. Tako ih država kažnjava dvostruko: teško siromaštvo im naplaćuje prisilno. Zbog svega toga, i mnogih drugih patnji za koje ovde nema dovoljno mesta, neko se konačno setio da promeni zakon. Ali i da proširi nadležnost uterivača i na druge sfere dugovanja.
Pre desetak dana čekao sam red u pošti, a onda mi je jedan srditi penzioner objasnio šta je, u stvari moj posao: „Slušaj, ja sam zbog trista dinara duga za koji nisam znao, morao da platim skoro 40.000 dinara. Još nisam isplatio sve, to je moja cela penzija i još trećina. Ja sam jedan od onih 14.000 i nešto penzionera kojima su uterivači stavili katanac na račun, tvoj list je to metnuo na prvu stranu. Batali EU, ministre i ratove. Piši o tome kako nas ovi teraju da umremo. Piši o tome...” Dobro, nisam sasvim sigurno ko su „ovi”, i da li im je zaista svejedno za ljude koji ne mogu da se odbrane, ne razumeju potpuno koja ih to sila pritiska, ali znaju da joj ne mogu odoleti. Neki uvaženi pravnici su mi pomogli da ne zabrljam sa ignorisanjem principa bez kojih pravo bukvalno i ne postoji. A to je aksiom da je zakon jednak za sve, a u dužničko-poverilačkim odnosima pravo poverioca ne može biti pretpostavljeno pravima dužnika.
U uterivačkom društvu, tako mi je rečeno, oni (dužnici, ili građani koji su takvima proglašeni) lišeni su tog prava. I što je najgore, ostali su bez sudske zaštite i ostavljeni bez ravnopravnosti sa onima koji mogu slobodno da raspolažu njihovom imovinom. Ovo jeste teško pitanje, rekao bih pravo iskušenje za društvo i ovdašnje razumevanje prava i sloboda. Sudovi ionako donose presude u ime naroda. Ako je tako, u ime naroda se mora što hitnije ograničiti prostor za opasne operacije uterivača, i oni moraju da postanu deo ambijenta neophodne građanske pravde, a ne njenog besramnog oktroisanja. Ako nije i ne bude tako, granica između pravne države i bezakonja biće do kraja razorena.
(Politika)
Bonus video:
