“Kad se vadi iz državne blagajne, srce ne boli ni najveću škrticu.” (Ivan Raos)
Kad država porezima, doprinosima, naknadama i drugim prihodima ne može da prikupi dovoljno sredstava za podmirenje javnih potreba, ako ne želi (ili ne može) prodavati sopstvenu imovinu, nedostajuća sredstva prikuplja - zaduživanjem. Po definiciji, dug države je zbir svih deficita (manjkova) državnih prihoda iz ranijih godina. Sastoji se iz duga državnog aparata, državnih fondova i svih jedinica lokalne samouprave. Ako javni dug podijelimo sa brojem stanovnika, dobili bismo uznemirujući broj “per capita” (po glavi). Ipak, stanje je povoljnije jer, istovremeno, država raspolaže znatnom imovinom. Javni dug se uobičajeno iskazuje u odnosu prema BDP-u. Kvalitet i kvantitet toga odnosa cijenimo po usvojenim kriterijumima kao i upoređenjem sa drugim državama. Treba reći da se udio javnog duga u BDP-u do 60% smatra prvim fiskalnim kriterijumom i uslovom ulaska u Evropsku uniju. Takođe, iznos državnog deficita od 3% u BDP je granica koja predstavlja drugi fiskalni kriterijum ulaska u EU. Ovdje treba biti pažljiv, jer se deficit može prikazati bez kapitalnog prihoda i sa kapitalnim prihodom (koji je, razumljivo, manji).
“Kad bi se iz ove škrinje samo vadilo a ništa u nju ne mećalo, brzo bi joj dno viđeli!” (Kanjoš Macedonović)
Naš deficit ima veliki niz uzroka. U načelu, za manjak prihoda ne može se optužiti prihodna strana - mali nivo obračunatih poreza. Za neravnotežu prihoda i rashoda odgovorna je prevashodno - rashodna strana. Pritisak na državnu potrošnju je nastao iz nekoliko razloga: povećan je broj zavisnog stanovništva, zbog demografskih trendova povećana je penzionerska populacija, tranzicioni porast nezaposlenih, proces prestrukturisanja privrede je izazvao porast broja mladih penzionera, znatni rashodi usmjeravani na investicije u privrednu infrastrukturu. Često je visok nivo rashoda bio i politički motivisan, a manjak prihoda država je obezbjeđivala i prodajom imovine kroz razne privatizacije i dokapitalizacije. Garancije koje daje država su način da se dio obaveza ne prikazuje kao javni dug. Tome je pribjegavala i Crna Gora zaduživanjem kod inobanaka ili izdavanjem vrijednosnih papira preduzećima za njihove obaveze. Tek kada država te obaveze mora da izvrši u novcu onda se one pretvaraju u javni dug. Vjerovatno je taj iznos relativno velik. A država ga sigurno zna. Važno je i da javni i državni dug nije isto. U javnom dugu su uračunate garancije, dok je državni dug državni proračun bez prikaza datih garancija. Ekonomskim žargonom rečeno, konsolidovan je, što znači da su prebijene/eliminisane/isključene one bilansne pozicije proistekle iz međusobnih odnosa, transakcije između članica državnog proračuna.
“Kad uska grupa ljudi odlučuje kako će trošiti tuđe pare, to vam je suština javnih finansija” (Džozef Štiglic)
Mi obični posmatrači ne znamo koliko su oni koji upravljaju javnim dugom stvarno posvećeni praćenju, izvršavanju i sprovođenju ovih pitanja na bazi potrebne stručnosti. Konstatacije skupštinskih zvaničnika iz Odbora za budžet i finansije apostrofirane u medijima su površne i politizovane. Pitanje je kakvo rješenje oni nude? Objektivno, najvažniji su sljedeći korpusi pitanja: koliki je stvarni dug, je li veći ili manji od godišnjeg prihoda države, da li se država više zadužuje na ino ili domaćem tržištu, koliki je udio inoduga u BDP, odnos inoduga i izvoza, kolika je pokrivenost duga inogarancijama, kakav je trend finansiranja uvoza novim zaduženjima, kakva je ročna, valutna struktura duga po kamatnoj stopi, po nivoima vlasti (uža država, fondovi i lokalna samouprava), koliki je udio izdatih garancija države u javnom dugu, da li se poštuju kriterijumi i granice zaduživanja lokalne samouprave, da li je sprovedena racionalizacija potrošnje u državnim organima i još niz pitanja koja se generišu a odgovora je, barem od meritornih, jako malo.
Bonus video:
