Pita me učenica dok se vozimo autobusom u školu. Pitaju me sve češće to i njihovi roditelji. Pojedini smatraju da im nije potrebno ništa osim matematike za kladionicu i maternjeg jezika za CV i formular za pasoš, ali većinu umetnost baš nervira. Što viša, to besmislenija. Imaš lepo fudbal, folklor, Pinkove zvezdice i fotošop, kakve filharmonije, likovne i pozorišne akademije i ostale bUranije.
Stvarno, šta će malim i velikim Srbima časovi muzičkog, likovnog, istorije umetnosti, kultura uopšte? Šta će im znanje o hiljadama godina duhovnosti (jer umetnost je materijalizovana duhovnost) i životima izuzetnih pojedinaca koji su neretko prevazilazili mnogobrojne prepreke i drugojačijost plaćali egzilom, siromaštvom ili glavom? Ili do slave i priznanja stizali mukotrpnim odricanjem, vežbom, narušenim zdravljem i neslavnim porodičnim životom. Svest da su dela ostala iza njih deo velike svetske kulturne baštine? One koja i dalje drži planetu da se ne raspadne u mržnji, krvi i pohlepi. Otkad to opšte obrazovanje ne podrazumeva i znanje o umetnosti, makar kao anesteziranje javnosti, ako ne kao nadogradnju slobodno mislećih pojedinaca? Pa to ni socijalističke zemlje, poput bivše Jugoslavije i SSSR-a, nisu prepuštale slučaju, nego su sistemski gurali visoku kulturu u školske klupe, domove kulture i u Dnevnik u pola osam. Ne pričam o rezultatima, pričam o svesti da je to bitno i smisleno. Ne samo za elitu, nego i za radnike i seljake.
Ne vidim ja više podelu u Srbiji na Prvu i Drugu, po osi nacionalno-građansko/desno-levo/konzervativno-liberalno. Najšire, vidim bogate i siromašne i moralne i nemoralne (ako pod moralom podrazumevamo najuži set civilizacijskih dostignuća: vladavinu prava, kućno vaspitanje, obrazovanje, radnu etiku i empatiju). Količina novca, naravno, ne određuje i ne prati vašu dobrotu i moralnost u svetu. U tranzicionim društvima, kao što je naše, koliko si dobar može svašta da znači . :)
Prosto, vidim sukob preduzimljivih burazera i samodovoljne i inertne kulturne elite. Jedni kupuju diplome (i ne fali im dlaka s glave!), drugi na to zapušavaju nos i rade za ove prve. Na njihovim privatnim univerzitetima i školama. U njihovim privatnim medijima. Jedni pevaju miljacke i ljubavnicama organizuju koncerte po trgovima, drugi mutne poslove peru stipendijama za mlade naučnike. Jedni su na mestima za koja nisu kvalifikovani, a drugima obrazovanje ne pomaže da se uzdrže od prezira prema dođošima, negrađanima, neokupanima, siromašnima, iako često učestvuju u humanitarnim akcijama u njihovu korist. Dok se jedni gadljivo mršte na prostotu, drugi, oslobođeni blama neznanja, veselo šire svoju baru.
Trenutno burazeri vode 1:0, ali, uprkos svim izgledima, stasavaju i neki novi klinci koji se ne pitaju šta će im muzičko.
(...)
(blog.b92.net)
Bonus video:
