U Rudarskoj ulici, na broju 57, umorna i napaćena lica radnica i radnika, unakažena godinama prevara, kazuju o još jednoj bosanskoj nepravdi. Tuzlanska Aida je već godinama na koljenima. Muči se i puže kao najteži ranjenik. A radnici, oni su rastrgnuti između mrvica koje im političari ponekad prospu i između pukog preživljavanja njih i njihovih najmilijih. I tog jesenjeg dana kantonalni premijer je u Rudarskoj ulici radnicima saopštio da im ne može pomoći. Potom je sjeo u auto i otišao do BKC-a, na sjednicu Vlade. Tamo su, valjda, on i ministri imali prečeg posla. I radnici su krenuli tamo, pješice.
Koračao sam zajedno s njima, u nepreglednoj koloni obespravljenih. Slušajući ispovijesti koje paraju uši, dušu i srce, činilo mi se kao da hodamo vječnost. A hodali smo tek desetak minuta. Ovo je priča o majkama, suprugama, sestrama, komšinicama... Priča o ženama Tuzle. Ženama, koje zajedno sa kolegicama iz Lukavca i Srebrenika, traže posao i zarađene plate.
U masi radnica prva je progovorila Hamida. Vidio sam da u ruci drži čvrsto stisnutu kiflu. Rekla mi je da od kifle i živi. Prevedeno na jezik bosanskog radnika - preživljava. - Nikakvog primanja nemam. Maltene, nemam šta jesti. Čekam da mi neko nešto donese. Čekam da mi komšije donesu da jedem. Živi zajedno sa sinom. Sin je student. Studira medicinu. Veli, drugi narod ga školuje. - 34 godine radim u "Aidi". Invalid sam. Ne mogu ići nigdje zaraditi.
Hamida odlazi u masi radnika. Nastavlja jesti kiflu. Usporim malo. I Vesna, žena Tuzle, jedva preživljava. - Idem po pijaci. Iz kuće sve iznosim, prodajem robu, pa se snalazim. Dijete od toga školujem. On ide u srednju školu. Sami nas dvoje živimo. Osim zarade na pijaci, drugog primanja nemaju. Dugovi se naberu, pa dođu i opomene. Kada nema šta na pijaci prodati, onda Vesni pomogne komšiluk. I sve se nekako predevera, ali ima onih momenata kada je čovjeku najteže. Kada srce hoće da pukne. - Najgore mi je kada dođe vrijeme i svom sinu nemam dati marke za sendvič. To mi je najteže. Kad ode bez sendviča. To su roditelju, majci, najteži momenti u životu.
A takvi momenti tjeraju majci suze na oči. Suze naviru, a Vesna ubrzanim korakom odlazi. Ne želi da vidim njene suze. I Suada korača sa radnicama. Dostojanstveno. Prvo mi kazuje o stanju u preduzeću, a potom i o stanju u kućnom budžetu. - Dva mjeseca već ne radimo. Nemamo plate. Živimo nikako. I kad budu, plate su nikakve. Dva puta smo dobivali po 100 maraka. Nije nam dobro. Da je dobro, ne bi bile tu. A nije dobro ni kod kuće. Suadin muž pomalo kreči, sezonski. Veli, tako i zaradi koji dinar. - Zimi nemamo nikakva primanja. Ja sam podstanar. Plati kiriju i gledaj. Da mi moje kćerke ne pomognu, ne znam šta bi.
Ni Edina ne bi znala šta bi da njen muž ne radi. Koračamo jedno pored drugog, i kako se približavamo BKC-u, Edina sve teže diše. - Ne mogu da pričam, teško mi je. Govori mi kako nije u istoj situaciji kao mnoge druge žene "Aide", ali nepravda je boli. - Ima ljudi koji stvarno nemaju šta da jedu. Ja nisam u toj grupi, ali, nažalost, ima ih. Ima da i muž i žena rade u "Aidi", pa nemaju primanja. Pa imaju samohrane majke.
Radnici se okupljaju oko zgrade. Prozori se zatvaraju. Ministri ne mogu da slušaju vapaje iz gladnih usta tuzlanskih žena. - Oni ne mogu da shvate da ima gladnih ljudi, govori mi Edina. Ostala je ispod prozora BKC-a, da maramicom briše suze. I da se zajedno sa Hamidom, Vesnom, Suadom i drugim tuzlanskim ženama, i njihovim muškim kolegama, nada. Da se nada da će u Rudarsku, na broj 57, doći pošteniji, vredniji i sposobniji.
(oslobodjenje.ba)
Bonus video:
