Odavno ništa nisam napisala u ovoj kolumni, a razlog za to je samo jedan: ne uspevam da nađem ništa lepo o čemu bih pisala, a da je pri tom dovoljno važno spram aktuelne jave. Ružne stvari imate servirane u redovnim dozama, na svakih nekoliko sati. Zastrašujuće vesti prestižu jedna drugu. Nekoliko sati smo ljuti, pa zatim uplašeni, pa uvređeni, pa nas uhvati beznadežnost, pa smo rezignirani, pa onda pokušavamo da ignorišemo, pa nas vrate u to što valjda ipak jeste naša stvarnosti, pa nastavimo da se vrtimo u začaranom krugu očajanje - agresija - strah - beznađe, beznađe, beznađe... Izređali su se na nama svi analitičari političke, medicinske, kriminalne, građevinske, meteorološke, ekonomske i ekološke provenijencije, i nemam sumnju da vam je i njih dosta. Šta još novo mogu da nam kažu? Da smo ga ugasili? Da nam se život sveo na bežanje od ove ili one besmislene smrti? Da smo promukli kukajući na sve moguće nepravde, ali nas niko ne čuje jer su svi ogluveli od petardi? Znamo sve to, hvala na pitanju. Dakle, čabar.
Svesna sam jedne od svojih loših osobina: ponekad budem prilično sugestibilna. Šta da vam kažem, i danas verujem da su vanzemaljci oteli sestru Foksa Moldera. Dakle, znajući tu svoju osobinu, a videvši kako iz meseca u mesec padam u sve veći bedak, trudim se da sve te informacije filtriram i provučem kroz ostatke zdravog razuma. Pa kažem sebi: dobro, ta ebola je tamo negde u Africi, neće valjda baš do Novog Beograda da stigne metroom koji i onako nemamo? Ili kažem sebi: pa šta ako celo leto pada kiša, bilo je to tako još nekad, mada ne mogu da se setim kad. Ima groznog sveta, kažem sebi, ima ubica i zlikovaca, uvek ih je bilo. I tako pokušavam da se umirim.
Dakle, ostacima takozvanog zdravog razuma došla sam do zaključka da su moguće samo dve varijante.
Varijanta 1: Da, stvarnost je postala mnogo strašnija nego što je ikad bila. Ubice haraju, zaraze haraju, uništiće nas poplave, fenoli, aflatoksini, manijaci, besparica, GMO, a ako ništa drugo, zveknuće u nas neki meteor i prekratiće nam muke. Ili će početi treći svetski rat.
Varijanta 2: Stvarnost je otprilike ista kao što je uvek i bila, samo se sada čini strašnijom jer pojedini mediji koriste prenaglašene, bombastične naslove, a možda i zato što ima previše kontradiktornih i nepotpunih informacija, svakako više nego što je naš mozak u stanju da procesuira.
Ako je u pitanju varijanta 1, imam pitanje: zašto vlast dozvoljava da stvarnost odjednom postane toliko nepodnošljivo strašna, gotovo neizdrživa za prosečnog građanina? Zar ne mislite da je to mnogo po glavi stanovnika, i otrovi i poplavljene kuće i ubijena deca i smanjene penzije i plate i poskupljenja i infekcije po bolnicama?
Ako je pak u pitanju varijanta 2, takođe imam pitanje: zašto je vlasti u interesu da mediji drže sve ljude u strahu, nemiru i večnoj neizvesnosti? Da li vlast želi uplašene, zabrinute građane? Da li je istraumirani glasač bolji glasač? Ne znam, ne razumem se u to. Imam mnogo pitanja, ali, priznajem, nemam nijedan razuman odgovor.
Jedino što mogu da ponudim, ne kao odgovor, nego kao simptom iz lične anamneze, to je podatak da sam odjednom, u ovim godinama, naprasno počela da pratim sport, koji me do sada nije zanimao, toliko da sam od svih fudbalera znala samo za Dragana Džajića i Pelea. E sad kad biste me propitali, svašta bih znala. Vladam terminologijom, razlikujem gem i set, ukapirala sam šta znače oni brojevi na ekranu tokom teniskog meča, a ako se potrudim, u stanju sam sam da definišem ofsajd. Što se tiče vaterpola, znam čak i kako se zove trener reprezentacije. Uhvatila sam sebe kako čitam članke o najskupljim transferima. Ne bi me uopšte iznenadilo da sledeće evropsko prvenstvo (znam, to je ono za dve godine!) dočekam skupljajući sličice. Dotle je došlo.
Mislim, ako je nekom bila ideja da to postanemo , evo, javljam: postali smo. Nema dalje. A znam da ima. Javiće nam oni šta će dalje da nam rade. Samo se nadam da će to da padne usred nekog turnira, pa da lakše podnesem.
(Politika)
Bonus video:
