Mnogo se poslednjih nedelja raspravljalo - na ono malo relevantnih medijskih adresa gde je bilo kakva stvarna rasprava još uopšte moguća - o upadljivoj ideološkoj heterogenosti budućeg Saveza za Srbiju, svojevrsne koalicije svih bitnih "antivučićevskih" snaga unutar širokog stranačkog spektra ("širokog" više u smislu brojnosti tj. rascepkanosti nego istinskog bogatstva ponude) političke cene u Srbiji. Dragan Đilas, kao nesumnjivi spiritus movens Saveza, insistira na tome da su programske i druge razlike između stranaka koliko prirodne i neizbežne, toliko i za sada sporedne, jer je protiv režima koji je de facto zaustavio, blokirao, ukinuo svaku normalnu političku dinamiku, otvorenu debatu i fer političku konkurenciju svaki iole pouzdan saveznik dovoljno dobar: mora se povući jasna demarkaciona linija, ili ste akter ili saveznik režima, ili ste među onima koji akivno rade na njeovom demontiranju kao (kojem po redu u novijoj spskoj istoriji?) "nultom času" od kojeg tek može da počne normalna politička borba unutar seta pravila uređenog demokratskog sveta, pa će tada opet (moći) da bude važno ko je levica, desnica, centar, progresivac, konzervativac, monarhista, republikanac...
Dragan Đilas odnedavno ima običaj, referirajući se na razna - pohvalna li kritička - mišljenja o njemu i njegovom političkom pristupu i stilu, da spominje svoj "inženjerski um", nekad kao možda izvesno ograničenje, češće kao prednost. I zaista, "inženjerski" gledano, nije nerezonski da se protiv strukture vlasti koja je sistematski ukinula ili do neprepoznatljivosti deformisala sve ključne parametre regularne političke utakmice okupe svi koji su voljni da doprinesu promeni takvog, nelegitimnog i neodrživog stanja.
Kao dodatni argument u prilog ovom gledištu navodi se primer DOS-a: čak se osamnaest po svemu različitih, neretko i direktno konfrontiranih stranaka udružilo ne bi li nadvladale, "nadglasale" režim Slobodana Miloševića. I uspele su u tome. Štaviše, jasno je da je Milošević bio miran sve dok je opozicija bila rascepkana. Još "štavišije", oni koji nisu umeli ili hteli da prepoznaju istorijski trenutak i prilagode mu se, trajno su marginalizovani, čega je najbolji primer (o)tužna potonja sudbina nekada moćnog i gromkog Srpskog pokreta obnove.
Analogije su, međutim, koliko zavodljive toliko i varljive. I to ne samo zato što su i unutrašnje i međunarodne prilike danas bitno različite od onih od pre osamnaest godina. Zapravo je važnije razmotriti jednu drugu stvar, o kojoj upadljivo ćute čak i oni koji su na "antirežimskoj" strani, i još su i skeptični prema "đilasovskom" (ili, pre će biti, "narodnofrontovskom") modelu udruživanja opozicije. Ta bitna razlika između DOS-a i Saveza za Srbiju ima svoje ime, kratko i jezgrovito, od svega pet slova: Dveri. Ne, ne radi se čak ni o vrlo "tvrdokornom" pogledu Dveri na tzv. kosovsko pitanje, jer je to tema za sebe (nimalo nevažna!) i jer neki drugi u Savezu u nastajanju na to ne gledaju bitno drugačije od Boška Obradovića i njegovih saboraca, samo što im je retorika za dve-tri nijanse umivenija. Radi se o nečemu bazičnijem, fundamentalnijem: jesu li Dveri uopšte politička organizacija ideološki i praktično postavljena unutar barem najšire moguće shvaćenog demokratskog konsenzusa? Jedostavnije rečeno, zalažu li se Dveri za ono što se po današnjim standardima razvijenog sveta naziva demokratskim društvom, ili su neke od ključnih stavki njihove ideologije i programa tome direktno suprotstavljene?
Istina je, u DOS-u je bilo stranaka toliko međusobno programski suprotstavljenih da je bilo jasno da će se njihovo iznuđeno savezništvo raspasti onog trenutka kad Slobodan Milošević ode da se "igra sa svojim unukom Markom", ali nije bilo ni jedne koja se nije, najšire shvaćeno, uklapala u standarde liberalno demokratskih društava i prihvatala ih kao jedino legitiman okvir za svoje političko i javno delovanje, ma koliko da su naginjale ulevo, udesno ili na bilo koju drugu stranu.
Šta je tu onda problem s Dverima? Nastale iz jezgra jedne ekstremno desničarske organizacije koja je još od kraja devedesetih bila sastavni - mada svakako ne najradikalniji - deo neke vrste desničarskog antisistemskog podzemlja, Dveri baštine ideologiju i program koji liberalnu demokratiju može da prihvata kao privremeni, nametnuti, spolja zadati društveni okvir svog praktičnog delovanja, ali je njihov ideal nešto tome suprotno: društvo s jakim elementima teokratske vladavine, institucionalizovanog nacionalizma, izolacionizma, autoritarnog patrijarhalizma i najblaže rečeno krajnje dubioznog odnosa prema svakoj vrsti manjinskih identiteta. Malo karikirano rečeno, više programa Dveri ima u "Sluškinjinoj priči" nego u bilo kakvom "Savezu za Srbiju" i sličnom.
Možda sve to "inženjerskom umu" nije jako važno, ali to je onda samo njegov problem i njegov nedostatak, jer - šta je uopšte važno ako ovo nije? Ne bi valjalo da to, pasivnošću i oportunizmom drugih, postane opšti problem, a da za to više ne bude lakog, logičnog i jednostavnog rešenja, oprobanog i dokazanog u svakoj zdravoj i otpornoj demokratiji. Koje je to rešenje? Demokratske i antidemokratske političke organizacije nikada nisu zaista na istoj strani, i za to postoje predobri i preduboki razlozi.
Bonus video:
