U avgustu se ništa ne rešava. Obično, zato, sledi gotovo iznenađenje koliko je malo vremena ostalo do kraja godine. Recimo za sporazum Britanije sa Evropskom unijom i za pripreme za izbore u Americi.
Kako sada stoje stvari, preovlađuje uverenje da će doći do sporazuma o odnosima posle britanske secesije. I jedna i druga strana imaju interes da smanje negativne posledice. Ovo je samo po sebi zanimljivo - niko ne očekuje da mu bude bolje. Ukoliko bi, recimo, bilo kako su najveći zagovornici izlaska Britanije iz Evropske unije obećavali - da bi svakako njoj, Britaniji, bilo bolje - sporazum sa EU ne bi bio ni neophodan. Veliki se, međutim, trud ulaže da bi se do sporazuma došlo, gde je najviše čemu se teži da se izlaskom iz EU ne plati suviše visoka cena. Slično se u Londonu računa da će i EU hteti da negativne posledice budu minimalne, usled čega se očekuje da će do sporazuma, možda u poslednji čas, svakako doći. Naravno, nije da nije na mestu pitanje čemu sve to ako će ishod svejedno biti gori nego da do razlaza uopšte nije ni došlo?
Potcenjuje se u ovom, koliko god da to čudno zvuči, optimističkom scenariju interes zagovornika secesije da do dogovora ne dođe. Zašto? Zašto bi gore moglo da bude politički bolje? Recimo, za Konzervativnu partiju. Dogovor nosi opasnost da će glasačima biti prirodnije da ga sprovodi Laburistička partija. Jer će on, taj dogovor, otprilike izgledati tako kako bi ga laburisti želeli. Politika koju bi oni predložili bila bi da se usvoje mere kojima bi se umanjio eventualni pad standarda i zaposlenosti. Naravno, to bi mogla da predloži i Konzervativna partija, i zapravo to upravo i obećava, ali to svakako nije u skladu s njihovom ideologijom, a i nisu s tim ciljem agitovali za napuštanje Evropske unije.
Ukoliko bi, opet, do razlaza došlo, a dogovora o budućim odnosima ne bi bilo, Konzervativna partija bi rekla da alternativu treba tražiti u povećanoj ekonomskoj saradnji sa ostatkom sveta. To bi podrazumevalo smanjenje zaštite domaće proizvodnje od konkurencije, što bi zahtevalo promene u radničkim pravima, smanjenje njihovih zarada, manja socijalna i zdravstvena davanja i niže poreze za bogate i za korporacije - što je upravo konzervativni program kojeg nije do sada bilo moguće sprovesti. Laburisti ne bi mogli da ponude neku bolju alternativu jer bi time dodatno ugrozili konkurentnost Britanije, recimo, u odnosu na Kinu, Indiju i Sjedinjene Države (doduše iz različitih razloga).
Tako da bi napuštanje Evropske unije bilo sredstvo sprovođenja konzervativnog programa. Usled čega ne bi trebalo otpisati ishod gde dogovora o budućim odnosima Britanije sa EU nema. Bar ne u trenutku razlaza.
Na drugoj strani Atlantika potrebno će biti učiniti mnogo toga kako bi se uticalo na ishod izbora. U ovom času privredne vesti su pozitivne i Republikanska partija bi trebalo da se nada povoljnom ishodu. Međutim, sve drugo im ne ide naruku. Međunarodna politika obično ne igra veliku ulogu, pogotovo kada nisu predsednički izbori. Ali u ovom času ne samo da nekih uspeha nema već negativno utiče trgovački rat gotovo sa svima. Namera administracije je da neke od trgovačkih sporova reši, recimo sa Meksikom i Kanadom, a neke odloži, recimo sa EU. Ostaje, međutim, spor sa Kinom, čiji će se negativni efekti, recimo u poljoprivredi, delimično nadoknaditi subvencijama, a to nije izvesno da će biti popularno ni kod poreskih obveznika, a čak ni kod onih kojima su namenjene. Jer su subvencije privremene, a gubitak tržišta može da bude trajan.
Kod važnijih unutrašnje političkih tema vladajuća Republikanska partija nikako ne stoji dobro. Ideološka polarizacija obično ide naruku konzervativcima, ali to ne izgleda da je slučaj sada jer se otuđuju umereniji, posebno obrazovaniji, mlađi i žene. Tako da promena odnosa snaga u korist Demokratske partije ne bi bila neočekivana.
A onda sledi spor sa predsednikom o praktično svim aspektima, i ne samo ekonomske politike.
U avgustu se čini da za sve ima dovoljno vremena, a onda ga zapravo više nikako nema dovoljno ni za šta.
(novimagazi.rs)
Bonus video:
