Proteklih nedelja smo bili svedoci još jedne apsurdne epizode u balkanskoj krčmi. Pesme “Lijepa li si” i “Geni kameni” Marka Perkovića Tompsona se pevaju već 20 godina i po pravilu su praćena skandiranjem na stadionima: “ubij, ubij Srbina”, “Srbe na vrbe” ili pokličima “ Za dom - spremni”. Međutim, dobrom delu javnog mnjenja je promaklo, a pogotovo zajapurenim srpskim nacionalistima - prilično konfuznim: da li da likuju zbog Tompsonovog pojavljivanja pošto je deo građana Srbije navijao za vatrene, ili da uključe omiljenu matricu kako su svi Hrvati ustaše - da indirektne poruke sa Trga Bana Jelačića nisu bile namenjene njima već Sarajevu, Bošnjacima i Francuzima, odnosno EU. Da, Francuzima i EU, jer “Geni kameni” su, pre svega, himna protiv multietničkih i multikonfesionalnih društava i slogana Unije “ujedinjeni u različitostima”.
U refrenu pesme “Lijepa li si”, posvećenoj Hrvatskoj i njenim krajevima, kaže se “Herceg-Bosno srce ponosno”, kao da je Herceg-Bosna deo Hrvatske, a ne susedne države BiH. U pomenutoj pesmi se pominje i reka Neretva, koja samo u svojih poslednjih 20 kilometara prolazi kroz Hrvatsku dok u prethodnih 200 kilometara protiče upravo kroz tzv. Herceg-Bosnu. U video spotu za tu pesmu Tompson se vidi kako polaže cveće na grob Mate Bobana, prvog predsednika Herceg-Bosne. Reč je o tvorevini koju je Haški tribunal, u presudi hrvatskoj bosansko-hercegovačkoj “šestorci”, definisao kao rezultat udruženog zločinačkog poduhvata u kojem su učestvovali, pored vođa Hrvata u BiH, bivši predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, ministar odbrane Gojko Šušak i načelnik generalštaba Hrvatske vojske Janko Bobetko. Sam Boban bi završio u Haškom tribunalu da nije umro 1997.
Ako tome dodamo da je pravosnažna presuda hrvatskim generalima Slobodanu Praljku i Milivoju Petkoviću, komandantu vojne policije HVO Valentinu Ćoriću, predsedniku vlade Herceg-Bosne Jadranku Prliću, ministru odbrane Brunu Stojiću i načelniku odeljenja za razmenu zarobljenika Berislavu Pušiću donete krajem prošle godine i da je na pesmi “Lijepa li si” i pojavljivanju Marka Perkovića Tompsona na dočeku hrvatskih fudbalera u Zagrebu insistirao Zlatko Dalić, rodom iz Livna, slika počinje da biva jasnija i onima koji nisu u prvim mah sabrali dva i dva. Svi akteri, ove priče su iz gotovo istog kraja, odakle se vidi Dinara. A na Dinari je svako uvek video ono što je hteo da se sjaji.
Selektor hrvatske reprezentacije nije propuštao priliku da posvećuje pobede “braniteljima”. Ono što mnogi nisu ukopčali jeste da se Dalić nije referisao samo na “branitelje” u Hrvatvskoj već i u tzv. Herceg-Bosni. To je postalo kristalno jasno kada je u Livnu u zahvalnicu ubacio i generale koji su branili Livno i okolinu, a reč je upravo o osuđenim ratnim zločincima. Da ne govorimo da u Livnu nije bilo nijedne zastave BiH u moru onih Herceg-Bosne i da se orilo “Herceg-Bosno, srce ponosno” a pevala se i “Sude mi”, veoma popularna, ne samo među hrvatskim već i srpskim ratnim zločincima koji se pronalaze u rečima dueta Škoro - Tompson.
Izjava člana predsedništva BiH Dragana Čovića s kojom je instrumentalizovao uspeh Hrvatske za pokušaj internacionalizacije pitanje Hrvata u BiH je vrlo intrigantna koincidencija, ako je uopšte možemo nazvati slučajnošću. Posle presude Haškog tribunala “šestorci” nije politički nimalo lako vratiti na pozornicu “treći entitet” zbog direktne asocijacije na Herceg-Bosnu, ali to ne znači da političko vođstvo Hrvata u BiH neće nastaviti da pokušava da ostvari taj cilj. Ostaje nejasno da li je Dalić svesno asistirao Čoviću ili je iskusni političar iskoristio priliku koja mu se ukazala. Interesantno je da su u Sarajevu i bošnjačkim političkim krugovima prilično “sportski” podneli klizeći start “vatrenih” i njihovog selektora. Očigledno, hrvatske teritorijalne pretnezije na BiH se ne doživljavaju jednako emotivno i preteće kao srpske.
Upadljiv je bio nizak profil na proslavama vicešampionskog mesta u Zagrebu predsednika FS Hrvatske Davora Šukera, kao i Zvonimira Bobana, visokog funkcionera FIFA. Pošto je Hrvatska već godinama na nišanu UEFA i FIFA zbog fašističko-nacističkih ispada navijača reprezentacije Hrvatske i pojedinih reprezentativaca (iscrtan kukasti krst na Poljudu na utakmici sa Italijom, Šimunićev pozdrav “Za dom - spremni”, pozivi na linč i ubistva pripadnika drugih etničkih grupa na stadionima), ne verujem da su se Šukeru i Bobanu dopali mnogo Dalićevi domoljubni izlivi, kao ni izbor pesama koje se direktno krše FIFA i UEFA načela fer plej ponašanja i borbe protiv rasizma i mržnje.
Podsetimo, Hrvatsku je u finalu pobedila reprezentacija Francuske, u kojoj igraju fudbaleri poreklom iz nekoliko afričkih zemalja, Španije, Nemačke, Italije, različite puti i veroispovesti. Hrvatski reprezentativci i njihov kapiten Modrić su tražili da im Tompson peva pesmu “Geni kameni” u kojoj se ne žali samo za fašističko-nacističkim režimima koji su poraženi 1945. već se propagira najvulgarnije čista rasna politika koju su upravo zagovarali pomenuti režimi: “plave krvi, bijela lica, rađaju se nova dica”. U Zagrebu su organizatori isključili mikrofon, jer su u Hrvatskom nogometnom savezu (NHS) znali kakve ih sankcije čekaju ako se neko u FIFA seti da prevede reči Tompsonove pesme. “Geni kameni” su posle zveckali po hrvatskoj provinciji, ali to već nije bila odgovornost HNS-a.
Da je pameti, u HNS-u, ali i u drugim fudbalskim savezima sa ovih naših prostora, rukovodioci bi svim mladim fudbalerima koji obuku nacionalni dres trebalo da poklone esej “O nacionalizmu” Danila Kiša. Da shvate da je nacionalizam, pre svega, paranoja, da su nacionalisti, po definiciji, ignoranti i da nacionalista u drugima vidi isključivo sebe - nacionaliste. To se naravno neće desiti. U današnjem svetu Kiš nema šansu protiv Tompsona: ne samo u Hrvatskoj, Srbiji ili Crnoj Gori.
Ipak, ima i par komično-paradoksalnih elemenata u celoj ovoj priči. U Hrvatskoj menjaju toliko jezik i gramatiku da bi za koju godinu đaci mogli da pomisle da je Krleža srpski pisac, a Tompson srpski pevač. Ništa na hrvatskoj muzičkoj sceni nije tako srpsko kao melodija i tekstovi Tompsonovih pesama. Čak i u pesmi “Geni kameni” Perković koristi “srbizam” zbog kojeg bi mu revnosni profesor hrvatskog jezika dao jedinicu. “Pravoverni” Hrvat nikada ne bi rekao “vratile se kući laste”, nego “ vratile se doma lastavice”. Ako bismo hteli da budemo zluradi, mogli bismo reći: Izdade Tompson hrvatstvo zbog rime u jednom stihu.
I na kraju, oko navijanja. Ne mora uvek da se navija i da se izabere strana. Ali, ako bi u jednoj reprezentaciji igrali Tomić, Jergović, Dežulović, Kovačić, Palokaj, Ivančić, Čulić, Stanković, a u drugoj Marić, Smajlović, Momčilović, Vučićević, Lazanski, Reljić, Cvijanović, Vučelić, ne bih imao nijednog momenta dilemu na čijoj strani da budem. U ironiju sudbine ulazi i činjenica da država Hrvatska finansira najbolje srpske novine (Samostalni srpski tjednik “Novosti”). Biće da je Krleža bio u pravu i oko hrvatske kulture i srpskog junaštva i oko zaprežnih kola i balege.
Bonus video:
