Britanska kriza je kriza političke elite u UK. Od premijerke Tereze Mej samo su njeni protivnici gora rešenja za premijersku funkciju: u vladajućoj stranci Boris Džonson, Dejvid Dejvis, Džejkob Riz Mog, u opoziciji Džeremi Korbin i Najdžel Faraž su dva lica populističke medalje.
Mejova već dve godine opstaje na vlasti u Londonu zahvaljujući nedovoljnoj snazi evroskeptičnog bloka unutar torijevaca i oslabljenoj poziciji Konzervativne stranke u odnosu na laburiste. Drugim rečima, evroskeptici nemaju snage da nametnu svog čoveka na čelo stranke i vlade, a s druge strane se boje da proizvedu krizu ili pad vlade jer bi na izborima verovatno pobedio Džeremi Korbin. A Bregzit je dečja igra ako se kojim slučajem Korbin useli u kuću na broju 10 u Dauning stritu.
“Premijerka napravila fantastičan posao”, osvanuo je naslov u subotu na stranici poslovično uzdržanog Fajnenšel tajmsa. Nije prošlo ni 48 sati a “fantastičan posao” se pretvorio u “fantastičan autogol”. Predlog Mejove za “meki Bregzit” oborili su na ispitu i tvrdi zagovornici izlaska UK iz EU i glavni pregovarač EU Mišel Barnije čiji su saradnici podsetili da Bregzit nije “švedski sto” da London može da bira šta će da uzme. Partizani izlaska UK iz EU lansirali su novi akronim BRINO (Brexit in the name only) - Bregzit samo po imenu.
Ideja Mejove da UK ostane u carinskoj uniji sa EU i da poljoprivreda i industrija (bez sektora usluga) ostanu deo jedinstvenog tržišta sa nejasnim rešenjima za slobodno kretanje radne snage i nadležnosti Evropskog suda pravde, bukvalno je “ismejana” u briselskim kuloarima. Uverenje britanskih diplomata da se Brisel ništa ne pita i da će London bilateralnim akcijama sa Berlinom, Parizom, Rimom i Madridom uspeti da iskoristi podele unutar EU da isposluje što bolje uslove, ocenjeno je kao patetično. Štaviše, mnogi bi potpisali opasku Karla Bilta: “Nekada je Velika Britanija upravljala celim svetom, danas vlada u Londonu ne može ni vlastitom zemljom.”
U igri u kojoj su na gubitku svi akteri, jedini dobitnici bi mogli da budu Džonson i Korbin. BoDžo, kako Džonsonu tepaju tabloidi, svestan je da su u posleratnoj istoriji samo Entoni Eden i Džon Mejdžor uspeli da “izbace” premijera iz fotelje bez izbora i protiv njegove volje (Mekmilana zbog katastrofe u krizi oko Sueckog kanala i Tačerovu zbog odbijanja da potpiše Mastrihtski ugovor). Džonson nema većinsku podršku u partiji, ali je među najpopularnijim političarima među biračima torijevaca. Njemu u prilog ide i to što njegovi protivnici imaju tendenciju da ga potcene i pored toga što je u levičarsko-kosmopolitskom gradu, kakav je London, dva puta pobedio na izborima za gradonačelnika.
Džonson je definisao predlog Mejove za Bregzit kao “uglancano govance” i da vodi UK u kolonijalni položaj, dok su mu poslednje reči kao ministra spoljnih poslova bile: “J...š biznis”. Imajući u vidu planetarni nacionalpopulistički talas, nije teško videti u njegovim opaskama krilatice i ideje vodilje izbornog programa. U Londonu kruže dve škole mišljenja: ili je Boris toliko jak da je izašao kroz “prozor” vlade da bi ušao na vrata Dauning strita, ili je toliko slab da je shvatio da je igra završena. Na kladionicama za lidersko mesto među torijevcima najbolje su kvotirani ministar unutrašnjih poslova Džavid i ministar odbrane Vilijamson.
U svakom slučaju, BoDžo je dovoljno ambiciozan i ekscentričan da možemo da očekujemo sve od njega, uključujući i to da realizuje svoj san da postane premijer Velike Britanije. Sa njim u Dauning stritu imali bismo urnebesnu tragikomediju. Sa Korbinom samo tragediju, ne bi bila ni komična ni urnebesna.
nedeljnik.rs
Bonus video:
