Poštovani gospodine Martinoviću,
obraćam Vam se lično iz razloga što je vaš tekst koji je uslijedio kao reakcija na moju kolumnu „Kosmos ispod sača“, potpisan Vašim ličnim imenom ispred kojega ne stoji funkcija koju obavljate u kinoteci. Možda podrazumijevate da u čaršiji u kojoj živimo nema potrebe za posebnim predstavljanjem. Očekivao sam da ćete reagovati kao čovjek od kinoteke, pa i da ćete reagovati na „sporni“ tekst, a ne na moje cjelokupno pisanje. Ukoliko je pak greškom izostavljena Vaša titula, nadam se da ćete razumjeti i mene dok ispod svoje fotografije na portalu čitam pleonazam „Autor je pisac“ kad god portal prenese kolumnu iz ART-a. Ja se tome smijem, a ukoliko ste u Vašem tekstu između ostalog aludirali na taj pleonazam, smatram Vaše zapažanje dobronamjernim. U početku teksta ste se obrušili na moj rad, ne samo na tekst koji je iz Vašeg ugla sporan, već kao da ste u cenzorskom stilu zapitali: „Ko je ovom momku dozvolio da piše?!“. Odgovor je jednostavan, kao što kaže u jednoj od svojih pjesama Srđan Valjarević:
Dao sam, odnekud, sebi pravo na to.
Pa čak i da to nazovem radom.
A ja bih još dodao, „sviđalo se to Vama ili ne“.
Tekst kojim ste reagovali na moju kolumnu nazvali ste „Strategija maslačka“, dok ja nakon čitanja, ipak, nisam stekao utisak da ste me oduvali. Čitao sam Vaše često briljantne tekstove (nisam ironičan) koje ste nekad pisali za ART, stoga vjerujem da možete bolje, ali možda ne i oštrije. Ono malo što je nedostajalo u Vašim tekstovima je direktnost, odnosno osjećao sam eskapizam. Naglasio bih da nisam ironičan ni kad Vam se obraćam sa rešpektom, jer sam imao priliku da prisustvujem nekim Vašim predavanjima. Takođe bih Vas zamolio da ovo moje obraćanje ne shvatite previše lično i previše ozbiljno jer mi nije cilj da Vaš rad ili Vašu ličnost na bilo koji način srozam.
Dok sam čitao Vaš tekst, i dok mi je pogled letio preko slova i riječi, a mozak sklapao rečenice, kako sam postajao svjestan napretka koji je naša kinoteka ostvarila u kratkom roku, a koji ste vi precizno naveli, prošli su kroz moje tijelo predreferendumski i predizborni žmarci. Prijatno sam bio iznenađen dokazima koje ste iznijeli i činjenicom da kinoteka savršeno funkcioniše. Shvatio sam da sam živio u potpunom neznanju. Baš kao u maju 2006. godine moje srce počelo je da kuca u ritmu himne „Oj svijetla majska zoro“. U jednom trenutku čitajući o podvizima kinoteke, pričinio mi se i glas spikera iz emisije Kalendar.
Naša kinoteka (nadam se da ćete mi oprostiti što je i ja svojatam) asocirala me je na Tomu Palčića, jer i on, iako je mali uradio je velike stvari, takođe u kratkom roku.
U tekstu ste naveli da je kinoteka spasila filmove iz ruševina Kina Kultura. Nisam znao da u svojim redovima kinoteka posjeduje specijalne jedinice, a takođe nisam čuo ni to da je Podgorica u vrijeme rušenja Kino Kultura bila granatirana. Kad je srušena zgrada Kina Kulture grad je bombardovan nekulturom, i taj nasilni čin bio je najavljen. Svi su očekivali više od naših istaknutih radnika u kulturi, na čelu sa predstavnicima kinoteke koji i danas vjeruju da su dali sve od sebe tako što su kroz par bezopasnih tekstova prilično tiho protestovali. Slična situacija zadesila je i region, ali u Zagrebu su se organizovali performansi, dok vjerujem da Vam nije promakla priča Dinka Tucakovića kako su pojedini bioskopi i beogradska kinoteka spašeni od nezasitih tajkuna. U našim kulturnim vodama najbolje se pliva stilom „biti dobar sa svima“, i toga se pametni čvrsto pridržavaju.
Ono što ja činim i čemu težim, najbolje bih opisao jednom scenom iz crtanih filmova. Dok veći lik juri manjeg, manji iskoristi brzinu pa se s leđa prikrade većem, nabije mu zvono na glavu i udara iz sve snage u zvono. Želim da tim činom bar malo otrijeznim ljude, iako sam svjestan da im ne mogu potpuno otvoriti oči. Želim da se učmali umovi razbude, pritom se koristim bezazlenim metodom. Mogao bih osjetljive teme upakovati u grčke mitove i tim lukavim povezivanjem ostati nedodirljiv, a hermetičnost teksta bi me vinula u svijet uzvišenih pisaca. Međutim, vjerujem da ako se piše o kanalizaciji, moraju se pomenuti i govna, jer bilo kakvo drugačije pisanje je čist eskapizam u elitizam. Možda se tu mimoilazimo Vi i ja, ukoliko mi dozvolite da se poredimo.
Napomenuo bih da sam odgledao skoro sve filmove čije je prikazivanje organizovala kinoteka. Znam da nije posrijedi jedan film godišnje, ali ako ste ikad rekli prijatelju da se niste vidjeli sto godina, onda me čudi zašto se uopšte hvatate te moje izjave o prikazivanju jednog filma godišnje.
U tekstu ste kontradiktorni dok „otklanjate jednu falš-dilemu“. Kažete da Crnogorskoj kinoteci uistinu nije potrebno sažaljenje već pažnja, podrška i dobronamjernost. Falilo je još da predložite da se građani mole za dušu kinoteke. Uistinu, da se ne lažemo, kinoteci je potreban novac jer se problemi neće riješiti uz pažnju i dobronamjernost građana. U tekstu kažete da kinoteka radi sa trećinom od predviđenog broja zaposlenih, u neadekvatnom prostoru i bez sopstevene bioskopske sale. Nadam se da za takve uslove nećete okriviti svjetsku ekonomsku krizu. Ne vidim sebe kao nekog ko bi iz zle namjere prema kinoteci napisao onakav tekst, takođe mi nije bio cilj da Vas prozivam. Kad ste se već osjetili prozvanim, nadam se da ćete možda prihvatiti kao dobronamjeran moj predlog da zarad ljudi, koji su gladni filmova, što agresivnije zahtijevate izgradnju nove zgrade kinoteke i uvećanje budžeta. Ne padajte na obećanja. Novca ima čim ima džipova i stanova.
Cilj mog teksta bio je da pohvalim Underhill festival jer je učinio grad živim sa nekoliko projekcija dnevno, i vjerujem da entuzijazam ljudi koji organizuju taj festival zaista jeste za primjer, pa čak i našoj kinoteci.
Takođe vjerujem da se i Vi i ja iskreno zalažemo za isto, za film. Što bi rekao Tom Gotovac: „Sve je to movie, sve je kinoteka!“.
Bonus video:
