Centralna banka Crne Gore je u novembru donijela dugo najavljivanu Odluku o privremenim mjerama za ograničenje kamatnih stopa banaka. Odlukom je predviđeno da crnogorske banke neće moći da daju kredite građaninima sa efektivnom kamatom većom od 15%, a pravnim licima i preduzetnicima većom od 14%. Razlozi za uvođenje ovog ograničenja su to što ekstremno visoke aktivne kamatne stope utiču na „rast loših kredita“, smanjuju likvidnost realnog sektora i predstavljaju opasnost za finansijsku stabilnost.
Od ograničenja su izuzete mikro-finansijske institucije (MFI), kao i zaduženja po kreditnim karticama i minusnim saldima po računima. Kamatne stope na ove kategorije kredita spadaju u najveće na tržištu - u prosjeku oko 30% odnosno 18%. MFI su izuzete zato što obim nekvalitetnih kredita MFI „ne predstavlja rizik za održavanje finansijske stabilnosti“.
Ono što razočarava kod odluke Centralne banke, osim visoko postavljenog ograničenja, su navedeni motivi za donošenje Odluke i napravljeni izuzeci. Zaštita stabilnosti finansijskog sistema je, naime, samo jedan, ali ne i jedini opravdan razlog za uvođenje kamatnog ograničenja.
U zemljama Zapadne Evrope, ograničenje kamatnih stopa je prvenstveno motivisano zaštitom potrošača i sprečavanjem različitih formi zloupotrebe slabog položaja korisnika kredita od strane kreditnih organizacija. U fokusu se, dakle, nalaze kamate na potrošačke kredite i uopšte sitne kredite kao što su krediti po kreditnim karticama i prekoračenja po tekućem računu. Nije jasno zašto Centralna banka Crne Gore smatra da ove kamate ne treba ograničavati. Kad se imaju u vidu astronomske kamate i sistem poslovanja MFI, distanca koju u odnosu na njih zauzima Centralna banka je još manje razumljiva.
Pored propisivanja maksimalne kamatne stope, zaštita korisnika kredita od ekstremno visokih kamatnih stopa se može vršiti i kroz zakonske odredbe koje se tiču zelenašenja.
U zakonodavstvu zapadnih zemalja, pod zelenašenjem se podrazumijeva zloupotreba nesavršenosti tržišta od strane jače strane u ugovornom odnosu, koja rezultira u ekstremnim kamatnim stopama i koja se kosi sa „dobrim poslovnim običajima“. Zelenašenje je obično regulisano odredbama ne samo privatnog, već i krivičnog prava.
U Crnoj Gori je zelenašenje regulisano Zakonom o obligacionim odnosima, kao i Krivičnim zakonikom. Prema Zakonu o obligacionim odnosima, jedna strana u ugovoru ne bi smjela da koristi „stanje nužde, teško materijalno stanje, nedostatak iskustva, lakomislenost ili zavisnost“ druge strane. Pored toga, ovaj zakon propisuje da se ugovorne strane imaju pridržavati načela „jednake vrijednosti uzajamnih davanja“, što u slučaju ugovora o kreditu znači da kamata treba da predstavlja fer nadoknadu za pruženu uslugu kreditiranja.
Primjena ovakvih zakonskih odredbi je u praksi vrlo komplikovana. Fizičko lice u borbi protiv kreditnih organizacija ima veoma male šanse da na sudu izdejstvuje smanjenje ugovorene kamate ili ništavost ugovora. Problem je ne samo dokazati postojanje namjere kreditora da iskoristi loš položaj dužnika, nego i odrediti koja kamatna stopa bi bila primjerena za datu vrstu kredita. Ovo je razlog više da regulator uvede konkretno ograničenje kamatnih stopa.
Veoma je interesantan i ekonomski aspekt ovog problema. Tu dolazimo do omiljenog argumenta (neo)liberalne škole, naime da je kamata cijena kredita i da nju treba da reguliše „slobodno tržište“. Ovaj argument počiva na pretpostavkama o racionalnosti aktera na tržištu i postojanju savršene konkurencije. Jedino u takvim uslovima, slobodno, neregulisano tržište (teoretski) dovodi do formiranja „fer“ cijene.
Međutim, poznato je iz nekih empirijskih istraživanja da na tržištu kartičnih kredita (i uopšte sitnih potrošačkih kredita) konkurencija ne fukcioniše! Ispostavilo se da je ponašanje korisnika ovakvih kredita ekonomski iracionalno i da su potrošači neosjetljivi na promjene u kamatnim stopama, pa klasična kriva tražnje (veća cijena, manja tražnja) u ovom slučaju ne važi. Samim tim pada i teza o fer cijeni.
Jedan od osnovnih uzroka neelastičnosti tražnje za kartičnim kreditima je potrošačka filozofija savremenog društva. U siromašnim zemljama, značajan razlog neelastičnosti tražnje za sitnim kreditima predstavlja loš materijalni položaj potrošača, koji za kartičnim kreditima često posežu doslovno da bi preživjeli, a kod kredita mikrofinansijskih institucija da bi se nekim preduzetničkim pokušajem isčupali iz siromaštva.
U svijetu se pokazalo da je posao kreditiranja potrošača kroz kreditne kartice i minuse na tekućem računu najprofitabilniji bankarski posao! Očigledno, kod ove vrste kredita postoji kombinacija iracionalnog ponašanja korisnika kredita i ekstra profita kojeg na osnovu toga ubiraju banke.
Dodatni (neoliberalni) argument protiv regulacije je i da potrošačima treba ostaviti slobodu izbora i da država ne treba da se ponaša paternalistički u odnosu na aktere na tržištu. Čudi onda zašto se država ponaša paternalistički u odnosu na banke, koje, konkretno najnovijom odlukom Centralne banke, štiti od „loših kredita“.
Insistiranje na slobodi odlučivanja učesnika na tržištu, čak i onda kada oni donose loše i iracionalne odluke, znači ostavljanje mogućnosti da slabi i nevješti i dalje budu eksploatisani od strane finansijski jakih i moćnih.
Čini se očiglednim da postojeće zakonske norme i sudska praksa idu na ruku kreditnim organizacijama. Razloge treba tražiti ne samo u trenutno dominantnoj ekonomskoj filozofiji, već i u koncentrisanoj lobističkoj moći banaka nasuprot razjedinjene javnosti i slabe organizacije potrošača.
U razmišljanju na ovu temu, često se zaboravlja da su ekonomski odnosi samo dio ukupnih društvenih odnosa. Postavlja se pitanje zašto bi poslovni interesi banaka i važeća ekonomska filozofija imali primat u odnosu na osnovna načela na kojima počiva organizacija društva. Konačno, postavlja se pitanje šta je svrha postojanja zakona i regulative uopšte - zaštita javnog interesa ili zaštita interesa pojedinih interesnih grupa?
www.facebook.com/alternativna.ekonomija
Bonus video:
