Sindikat ljekara svako malo objavljuje: “Ljekari odlaze, nema uslova za rad, dojučerašnji načelnici podnose ostavke, ljekari dižu glavu itd”. Menadžment KCCG vraća lopticu “uložili smo, uradili smo, potrošili smo, ne spavamo od brige da ljekarima i pacijentima bude bolje”.
Odabrani sedoše na kanabe s ministrom posle otvorenog pisma, dogovoriše se, a šta, NE ZNA SE ni posle ovoliko vremena.
Ministarstvo i ODABRANI možda znaju, ali izabrani i dalje ne znaju.
Ovi prvi drugima NESPOSOBNI STE. Ovi drugi prvima ZLONAMERNI STE.
Vojskovođe u ratu retko stradaju, često od svojih veličina ni vojsku ne vide; a i neće da ih vide, sve žrtve su kolateralna šteta već izračunata.
Nešto mi se čine sve ove objave kao šuplja priča kao forma: aj mi vama, pa aj vi nama i tako nekako. Baš kao kolariću paniću. Sami sebe otplićemo sami sebe zaplićemo, a stalno mislimo o onom drugom.
Niko da vidi samog sebe - možda i bolje, uplašio bi se. Zaboravili ko je onaj prvi. A onaj prvi zaboravio ko je uopšte.
Hoće li se setiti zaboga da je čovek i da ima dostojanstvo, svest i savest?
Ko razume, razume - ko ne žao mi je.
Bonus video:
