Na ovogodišnjem sastanku Međunarodnog monetarnog fonda, jasno je stavljeno do znanja da u Evropi i u cijeloj međunarodnoj zajednici nema nikoga ko bi preuzeo kormilo kada je u pitanju ekonomska politika. Finansijske vođe, od ministara finansija do direktora privatnih finansijskih ustanova, ponovili su aktuelnu mantru: zemlje pogođene krizom moraju da počiste nered u sopstvenom dvorištu, smanje deficit i javni dug, sprovedu strukturne reforme i promovišu rast. Ponovo je rečeno da se mora vratiti povjerenje.
Malo je naporno slušati takvo popovanje onih koji su sa čelnih položaja centralnih banaka, ministarstava finansija i privatnih banaka doveli svjetski finansijski sistem do ivice propasti – i stvorili zbrku koja sada vlada. Što je još gore, rijetko ko pokušava da nađe rješenje za naizgled nerješiv problem. Kako povratiti povjerenje kada kriza gura ekonomije u recesiju? Kako oživjeti rast kada će štednja gotovo sigurno značiti dodatni pad ukupne potražnje, zbog čega će se dodatno smanjiti obim proizvodnje i povećati stopa nezaposlenosti? Za sada bi trebalo da znamo sljedeće: tržišta sama po sebi nisu stabilna. Ona ne samo što iznova stvaraju destabilizujuće mjehure kapitala nego i, kada potražnja oslabi, na snagu stupaju sile koje pogoršavaju silazni trend. Nezaposlenost, kao i strah da će se proširiti, smanjuje plate, prihode i potrošnju - a time i ukupnu potražnju. Niža stopa zasnivanja domaćinstava - mladi Amerikanci, na primjer, sve više se vraćaju da žive kod roditelja) utiče na pad cijena stanova, što dovodi do oduzimanja imovine u svrhu prinudne naplate.
Države sa uravnoteženim budžetom su primorane na kresanje potrošnje zbog pada prihoda od poreza, što je automatski destabilizator na čijem usvajanju Evropa bezobzirno istrajava.
Postoje i neke alternativne strategije. Neke države, poput Njemačke, imaju prostora za fiskalne manevre. Kad bi to iskoristile za ulaganja, pojačale bi dugoročni rast, što bi se pozitivno prelilo na ostatak Evrope. Princip koji je odavno priznat je da uravnoteženo širenje prihoda od poreza i potrošnje stimuliše ekonomiju; ako je program dobro osmišljen (s porezima na vrhu, u kombinaciji s potrošnjom na obrazovanje), porast BDP-a i zaposlenosti može biti značajan.
Evropa kao cjelina nije u lošem fiskalnom stanju; gledajući visinu duga u odnosu na BDP, ona je u povoljnijem položaju od SAD-a. Kad bi svaka američka savezna država bila potpuno odgovorna za sopstveni budžet i plaćala puni iznos naknade za nezaposlenost, i Amerika bi bila u fiskalnoj krizi. Pouka je očigledna: cjelinu čini nešto više od pukog zbira njenih djelova. Kad bi Evropa - naročito Evropska centralna banka, počela da daje kredite, a zaradu ulagala u novo kreditiranje, opao bi trošak servisiranja evropskog duga, što bi otvorilo prostor za potrošnju koja bi promovisala rast i zaposlenost.
U Evropi već postoje institucije, poput Evropske investicione banke (EIB), koje bi mogle pomoći u finansiranju potrebnih ulaganja u ekonomije kojima je prijeko potreban priliv novca. EIB bi trebalo da počne da daje više kredita. Trebalo bi osigurati više sredstava za pomoć malim i srednjim preduzećima - glavnom izvoru zapošljavanja u svim ekonomijama - što je naročito važno ako se ima u vidu da zatvaranje kreditnog tržišta najteže pogađa ta preduzeća.
Fokusiranje Evrope na štednju je rezultat pogrešne dijagnoze njenih problema. Grčka jeste prekomjerno trošila, ali Španija i Irska su prije krize bilježile fiskalne suficite i nizak obim duga u odnosu na BDP. Davanje lekcija o fiskalnoj mudrosti je irelevantno. Ozbiljno shvatanje tih lekcija - čak i usvajanje strogih budžetskih okvira - može biti kontraproduktivno. Bez obzira na to jesu li evropski problemi privremeni ili suštinski - eurozona je, na primjer, daleko od „optimalne“ oblasti zajedničke valute, a poreska konkurencija na području slobodne trgovine i otvorenog tržišta radne snage može podriti održivo stanje - štednja će samo pogoršati situaciju.
Posljedice toga što Evropa hrli u štednju biće dugotrajne i moguće teške. Ako euro preživi, to će biti po cijenu visoke nezaposlenosti i ogromne patnje, posebno u kriznim zemljama. A sama kriza će se gotovo sigurno proširiti. Protivpožarni zidovi neće biti od pomoći, ako se na vatru istovremeno sipa benzin, što Evropa izgleda radi: ne postoji primjer velike ekonomije - a Evropa je najveća u svijetu - koja se od krize oporavila štednjom.
Kao rezultat toga, najvredniji kapital društva, ljudski kapital, se traći i čak i uništava. Mlade osobe koje dugo ne mogu da nađu pristojan posao - a stopa nezaposlenosti mladih u nekim zemljama se približava ili premašuje 50 odsto, i neprihvatljivo je visoka od 2008 – postaju otuđene. Kad se konačno zaposle, rade za veoma malu platu. U normalnim okolnostima, mladost je vrijeme za usavršavanje vještina; sada, to je vrijeme kada one atrofiraju.
Toliko ekonomija je ranjivo na prirodne katastrofe poput zemljotresa, poplava, tajfuna, uragana i cunamija da je dodatak katastrofe koju izazove čovjek još tragičniji. Ali Evropa upravo to radi. Nečuveno je što njeni lideri svjesno zanemaruju istorijske lekcije.
Bol koji preživljava Evropa, naročito njeni siromašni i mladi, je nepotreban. Srećom, postoji alternativa. Ali, odlaganje sprovođenja te alternative moglo bi skupo koštati, a Evropi opasno ističe vrijeme.
Bonus video:
