Da li je moguće da se opet ponavlja ista priča o jeziku, o književnosti, identitetu i školskim udžbenicima, u kojoj je jedan učesnik u negiranju, omalovažavanju i jednostavno rečeno – sprdnji, uvek isti, a oni o kojima iznosi takvo, loše mišljenje, su uvek neki drugi. Izrugivanje sa novoštokavskim jezičkim standardima započelo je sa hrvatskim „novogovorom“. Sledeći na redu bio je bošnjački standard a sad je došao na red crnogorski. Redosled u izrugivanju je identičan: prvo se negira pravo na jezičku zasebnost kao i na nacionalnu i državnu samobitnost. U to se upliće teorija o zaveri velikih razmera, valjda da bi se nagovestio krajnji ishod. Zatim je predmet ismevanja leksika, koje nije bilo u ranije priznatom standardu. Taj proces prati fonetska, pa morfološka, pa sintaksička i na kraju pravopisna norma. Onda dolazi na red književno nasleđe, ko je čiji pisac, ko prekraja prošlost, itd. Taj pogled s visine, do sada se pokazao kao jalov i kroz svako naredno ispoljavanje navodne superiornosti i nadmoći, potvrđuje nekrofilnu želju za životom u prošlosti, a da ni ona nije validno preispitana. Kad se među lingvistima i tumačima književnosti, postavi pitanje kako i koliko je nekadašnji jezik Srba, Hrvata, Bošnjaka i Crnogoraca, bio uistinu zajednički i jedan jezik ako je u svom imenu imao dve varijante među kojima se pisalo „ili“ – to pitanje najčešće ostaje bez odgovora. Kad se postavi naredno pitanje u vezi sa nacionalnim imenom jezika i državom kao nosiocem prava da određuje standard, dileme su manje, ali prezir je i tada prisutan. Ljubiteljima omalovažavanja krila posebno porastu kad na red dođu udžbenici.
Upravo se sada na javnoj sceni Crne Gore odvija poslednji čin drame-rugalice. Pred ulazak u nastavu između dva jezika, crnogorskog i srpskog, na volšeban način ubačeno je „tire“, a oni koji su preživeli raniju harangu, bošnjački i hrvatski, razdvojeni su „zarezom“. Reklo bi se da se javnost Crne Gore bavi znacima interpunkcije i da nema pametnija posla, ali nije tako. U sitnicama đavo spava. Kada se između nacionalnih imena nađe „tire“, onda imamo specifičnu situaciju u kojoj jedno ime označava etnos a drugo subetnos. Jedno ime punopravno nosi atribute nacionalnog a drugo je njegova specifična varijanta. Ovo je drugačija vrsta veze u odnosu na nekadašnji srpskohrvatski ili hrvatskosrpski jezik. U pisanju imena tog jezika, iako je imao dva nacionalna člana, insistirano je da se među njima ne piše „tire“.Imajući u vidu ko je insistirao na znaku „tire“ između crnogorskog i srpskog, logika je sledeća: kad već nije osujećena standardizacija crnogorskog jezika, kao temeljnog konstituensa crnogorske nacionalnosti, onda njegove nosioce treba prisiliti da prihvate status subetnosa. Moglo bi se zaključiti da je napravaljen pomak u okoštaloj svesti time što se odustalo od potpune negacije crnogorskog jezika, ali natureno rešenje bazira se na već poznatoj matrici.
Jezičko-etnička iskustva u vezi sa relacijom etnos-subetnos retko idu u korist subetnosa. Subetnos se po pravilu nalazi van državne teritorije etnosa i kao rubni deo zadržao je jezičke specifike, koje ga razlikuju u odnosu na jezički standard etnosa, čak toliko da i tu mnogima „tire“ smeta i žele ga zamentiti „zarezom“. U nekim slučajevima čak i po cenu ubrzavanja asimilacije u granicama drugih nacionalnih država u kojima subetnos živi. Najbliži takvi primeri su odnosi Bunjevaca i Hrvata, Rusina i Ukrajinaca, Vlaha i Rumuna, itd. Ali u slučaju Crnogoraca, instrumenata za zaštitu identitreta u vidu državnih institucija ima, Crnogorci su državotvorni, istorijsko pravo jednako duboko seže u prošlost kao i srpsko, a naturanje znaka „tire“ je jednostavno rečeno – uvredljivo i vrlo lukavo učinjeno sa namerom da se ponovo stvara prostor i dobija na vremenu, da bi se izbrisalo „tire“, a nakon toga i sve ostalo „što smeta“.
Kao priprema za ubacivanje znaka „tire“ prethodilo je harangiranje sadržaja udžbenika crnogorskog jezika i udžbenika književnosti. Udžbenici jezika su ovog puta bili ozbiljno pošteđeni ako izuzmemo nastavak animoziteta između Filozofskog fakulteta u Nikšiću i Instituta za crnogorski jezik i književnost u Podgorici. U odnosu na njihovu metodičku stranu primedbi do sada nije bilo. Više je razloga za pohvale. Moderni, inovativni, zanimljivi, metodički gledano - za ugled. O udžbenicima književnosti već je interesantnija situacija. Kako sam imao prilike upoznati se sa njihovim sadržajem, kao i sa blago rečeno – kritikama, objavljenim u crnogorskoj i srpskoj štampi, u prvi mah sam se zapitao da li sam čitao iste udžbenike o kojima je pisano u novinama. U jednom od tekstova objavljenom u crnogorskoj dnevnoj štampi kao zamerke pobrojani su do sada nepoznati kriterijumi za izbor tekstova i njihovih autora. Prvo što se može pomisliti da je u tom tekstu reč o udžbenicima srpskog jezika i književnosti, pa toliko ogrešenje o srpske pisce, koji su tekstovima prisutni svega dva ili tri puta, zaista bi bilo zabrinjavajuće. Ali, nije tako. Čak se autorima udžbenika može zameriti dizbalans u korist srpskih književnika u poređenju sa ostalima sa štokavskog govornog područja, kao i zaboravljanje na crnogorske pisce koji su živeli i stvarali izvan Crne Gore, poput Gojka Janjuševića. Skupa sa time u tekstu je elaboriran još jedan do sada nepoznati kriterijum za izbor tekstova i autora: da li su dobili Njegoševu nagradu. Tom logikom autori su morali voditi brigu i o dobitnicima Andrićeve, pa tako redom do Nobelove. I to je u redu, ali postoje metodički i pedagoški kriterijumi o tome kakav i koliki obimom treba da bude udžbenik shodno uzrastu i kognitivnim sposobnostima deteta kojem je ta knjiga namenjena. Autori se o te kriterijume nisu ogrešili. I tu više prostora za unižavanje, omalovažavanje i sprdnju – nema, a vremenom, iskustveno gledano, biće sve manje.
Bonus video:
