Niko u EU, osim visoke predstavnice Federike Mogerini, ne vrši pritisak na Aleksandra Vučića da definitivno reši pitanje Kosova, ove ili sledeće godine, potvrdili su “Vijestima”, dobro upućeni izvori u srpski dosije u Briselu i u najvažnijim evropskim prestonicama. Takođe, ni u Stejt departmentu ili Beloj kući ne postoji neka nova američka strategija koja bi od Beograda tražila sudbonosne odluke o Kosovu u neposrednoj budućnosti.
Tako se postavlja pitanje: zašto predsednik Srbije pravi toliku dramu oko Kosova, kada je jasno da iza pritisaka ne stoje najuticajniji ljudi u Evropi i u SAD, već karijeristi, politički ili diplomatski?
Ni nemačka kancelarka Angela Merkel, ni francuski predsednik Emanuel Makron ne očekuju niti traže od predsednika Srbije da napravi drastične rezove: od njega se očekuje da nastavi da normalizuje odnose sa Kosovom i rešava otvorena pitanje između Beograda i Prištine. Drugim rečima, dijalog i proces normalizacije odnosa treba da budu dinamični i da se vide opipljivi pomaci u odnosima Srbije i Kosova, bez imperativa donošenja istorijskih odluka.
“Presija Mogerinijeve na Vučića nije izraz stava EU ili vodećih država članica Unije, već pokazatelj njene ambicije da ubeleži konačno jedan važan rezultat u svom mandatu na funkciji visokog predstavnika EU, koji ulazi u poslednju godinu”, kaže za “Vijesti” visoko pozicionirani izvor u strukturama EU. Dosadašnja diplomatska dostignuća Mogerinijeve su veoma skromna i njen mandat je još “siromašniji” od prethodnog Ketrin Ešton, koja bar može da se pohvali Briselskim sporazumom i Iranskim nuklearnim sporazumom. Istina, dogovor sa Iranom je ozvaničen u prvoj godini mandata Mogerinijeve, ali najveći i najznačajniji deo posla je prethodno obavila Eštonova.
Nemačka se fokusira na normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine čija bi posledica i logičan ishod bio potpisivanje tzv. pravno-obavezujućeg sporazuma za koji u Berlinu nisu postavili precizne rokove. Štaviše, na inicijativu Nemačke je uklonjen iz Strategije EK za proširenje EU rok za potpisivanje tzv. pravno-obavezujućeg sporazuma koji je EK, odnosno Mogerinijeva, želela da fiksira za 2019. godinu, odnosno da ga veže za svoj mandat i tako dobije još jaču polugu za uticaj na Beograd i Prištinu da postignu dogovor.
Politička klima u Nemačkoj i u Francuskoj prema proširenju EU na države Zapadnog Balkana nije povoljna u ovom momentu. Između ostalog i zato što Berlin i Pariz imaju neusaglašene agende za sprovođenje reformi unutar EU. Makronova izjava da EU mora prvo da se reformiše, pa onda da se proširi na balkanske države nije toliko poruka ovom regionu koliko upozorenje članicama koje podržavaju proširenje Unije: protivljenje jačanju integracija EU ugrožava inkorporaciju balkanskog prostora u EU.
U poslednjih par meseci je koincidiralo nekoliko događaja koji su uticali da Berlin ohladi entuzijazam za ubrzanje procesa proširenja EU i samim tim eventualni pritisak na Beograd da reši pitanje svog odnosa prema Kosovu. Unutrašnje političke prilike u Nemačkoj su takve da do izbora u Bavarskoj, na programu sledeće jeseni, neće biti velikih pomaka u procesu proširenja. “Crna Gora i Srbija će otvoriti minimalan broj poglavlja u junu, jedan ili dva, a odluka o početku pregovora sa Makedonijom i Albanijom, na predlog EK, biće odložena za decembar, kao i odluka o eventualnoj viznoj liberalizaciji za građane Kosova”, tvrdi naš izvor u Briselu.
Vladajuća stranka u Bavarskoj, Hrišćansko-socijalna unija(CSU), sestrinska stranka demohrišćana(CDU) Angele Merkel, je izrazito negativno raspoložena prema produbljivanju evropskih integracija i proširenju EU, kao i njeno biračko telo. Tu sklonost deli i značajan deo biračkog tela CDU. Negativna okolnost za Srbiju je i odlazak Petera Altmejera iz kabineta Angele Merkel na mesto ministra ekonomije i energetike. Altmejer, osim što je bio najuticajniji savetnik Merkeleove, bio je “alfa i omega” nemačke politike prema Srbiji i Balkanu. Politika Berlina ostaće ista, ali će biti više izraz inercije prethodnog rada Altmejera nego odraz novih impulsa.
Evropska jednačina Kosova za Srbiju je prilično iskristalisana: koliko Srbija brzo napreduje ka EU toliko je jak pritisak za normalizaciju odnosa sa Kosovom, što je Srbija bliža EU, a članstvo izvesnije to je obaveza potpisivanja pravnog obavezujućeg sporazuma neposrednija i izričitija.
Politika Vašingtona prema Srbiji i Kosovu koju je definisala Klintonova administracija pre dve decenije, tu i tamo je korigovana, ali suštinski nije menjana. Američki predsednik Donald Tramp, bivši državni sekretar Reks Tilerson i njegov naslednik Majk Pompeo nemaju Kosovo ni u agendama, a kamoli u prioritetima. Dakle, u američkoj politici prema Srbiji i Kosovu se ništa nije promenilo. Da je Tramp mislio da menja politiku prema Srbiji i Kosovu on bi u ove dve zemlje poslao ambasadore od ličnog poverenja ili imenovao specijalnog izaslanika.
Privid o navodnom ozbiljnijem povratku SAD u region i ambicijama da se uključi u rešavanje kosovskog čvora kreiralo je par kongresmena, lobista i nižih funkcionera u američkoj administraciji. Sa njima je povezan predsednik kosovske vlade Ramuš Haradinaj. On je sa plasiranjem priča o uključivanju Vašingtona u Briselski dijalog pokušao da pruži kredibilitet najavama o velikom američkom povratku. Cilj Haradinaja je izlazak iz senke Hašima Tačija i iz izolacije u kojoj se nalazi u Evropi zbog svoje uloge u ratnim zločinima. Namerno ili slučajno, narativ o povratku SAD na Balkan su pomogle i pojedine američke diplomate i funkconeri koji su želeli da iskoriste vakuum u Stejt departmentu da bi lansirali ili oživeli svoje karijere. U raštimovanoj i haotičnoj spoljnoj politici Trampovog tima postoji samo jedan postulat koji funkcioniše i on glasi:”Ili si sa SAD ili si protivi SAD”. Inteligentne američke diplomate i funkcioneri Stejt departmenta su prepoznale tu ideju vodilju i prilagodile su je na naš region: “Ili si sa SAD ili si sa Rusijom”. Takva implementacija Trampovog viđenja sveta, sa aktivnijim delovanjem Rusije i Turske na našem prostoru, potencijalno može da bude veoma zapaljiva po čitav region.
Dakle, ostaje nejasno zbog čega Vučić pridaje Mogerinijevoj toliki značaj, koji ona, ruku na srce, nema i ne raspolaže specifičnom težinom da “priteže” Srbiju oko Kosova da predsednik pati od nesanice. Takođe je nejasno zašto predsednik koji se sreće sa Vladimirom Putinom, Angelom Merkel, Redžepom Tajipom Erdoganom, prima i drži konferencije za novinare sa funkcionerima Stejt departmenta? Baš kao što je nejasno zbog čega podržava igru Ramuša Haradinaja o uključivanju SAD u Briselski dijalog? I pitanje svih pitanja: zašto pravi psihozu oko Kosova kada mu niko ne nudi ni šargarepu, a ne preti mu ni štapom? Ne spavati zbog kurikuluma Mogerinijeve, karijere nekog američkog diplomate ili frustracija Haradinaja, nema mnogo smisla, pa čak ni kada su mitovi u pitanju.
Bonus video:
