EVROPSKI UGAO

Peglanje Putinovog srbofilstva

I u diplomatiji, kao i u životu, obično jedan mali detalj mijenja tok istorije. To je bio “non paper” o Kosovu kojim je Rusija poslala poruku SAD i EU da više neće biti pasivni posmatrač. To se vidjelo vrlo brzo u Gruziji, Ukrajini, Siriji, Makedoniji, Srbiji, BiH i Crnoj Gori
95 pregleda 27 komentar(a)
Kremlj, Foto: Shutterstock
Kremlj, Foto: Shutterstock
Ažurirano: 31.01.2019. 06:41h

Džordž Orvel je u svom romanu “1984” napisao: “Ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost”. Gledana iz Orvelove persepktive, postaje logična želja aktuelne vlasti u Srbiji i rusofilskog dela društva da uveri građane da su Rusija i njen predsednik Putin promenili svoj stav prema Zapadu zbog bombardovanja Srbije 1999. Kosovo je zaista imalo ulogu u promeni stava Kremlja prema SAD, EU i NATO ali ne onu koje mu namenjuju ruski tribuni u Beogradu.

Ruska federacija nije promenila odnos prema Zapadu i prema NATO zbog bombardovanja SR Jugoslavije 1999. U Moskvi su, pre nego što će početi vojna intervencija Severnoatlantske alijanse, bili zaokupljeni pripremom napada na Čečeniju, koji će se dogoditi dva meseca po potpisivanju Kumanovskog sporazuma. Kremlju je savršeno odgovarao tajming napada NATO na Srbiju i Crnu Goru za realizaciju svojih planova u kavkaskoj republici. Bez intervencije NATO protiv Beograda, Rusija ne bi imala “zelenu kartu” od zapadnih sila da vodi rat u Čečeniji primenjujući taktiku “spaljene zemlje”. NATO i čitav Zapad su zatvorili oči za zlodela pripadnika ruskih snaga u Čečeniji koja su bila brojnija i svirepija od onih koje su Miloševićeve trupe napravile na Kosovu.

Da bombardovanje nekadašnje SRJ nije promenilo odnos, a kamoli politiku, Moskve prema SAD i njenim evropskim saveznicima, pokazuje reakcija ruskog predsednika Putina na 11. septembar 2001. i logistička podrška koju je Kremlj dao NATO saveznicima tokom intervencije u Avganistanu. Krunski dokaz da bomardovanje Srbije nije imalo nikakav efekat na rusku politiku prema NATO je potpisivanje sporazuma u Pratici di Mare 2002. godine, kojim je Rusija postala partner Alijanse. Osnovan je i Savet NATO-Rusija. Te godine se pričalo da je to prvi korak ka uključivanju Rusije u evroatlantske integracije, tim pre što je ulazak Poljske, Češke i Mađarske u NATO 1999. prošlo glatko.

Stvari počinju da se menjaju sa intervencijom SAD u Iraku i tzv. obojenim revolucijama u Gruziji, Ukrajini, Kirgistanu i pokušajima revolucija u Azerbejdžanu, Mongoliji, Belorusiji. Ulje na vatru dodaje i veliko proširenje NATO na istok 2004. godine kada sedam zemalja nekadašnjeg Varšavskog ugovora ulazi u rivalsku Severnoatlantsku alijansu.

Međutim, sve to još nije bilo dovoljno za definitivni zaokret u ruskoj spoljnoj politici. Američke i EU diplomate, potpisniku ovih redova tokom cele 2005. i 2006. godine će ponavljati da će Rusija ostaviti Srbiju na cedilu zbog Kosova i da neće staviti veto na ulazak Kosova u UN. O Španiji i Kini i drugim važnim zemljama, sponzori jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova nisu ni razmišljali. “Rusija nije stavila klipove u točkove ni za jednu našu važnu odluku ili potez. Ona može da se ne slaže sa nama ali neće ići protiv nas, tako da ne verujem da će promeniti svoj pristup zbog Kosova. Ako posmatraš pažljivije, u Beogradu i Moskvi idu polako unazad,okrenuti leđima, ka izlaznim vratima i kada bude došao ključni trenutak oni će biti već na izlazu. Jedan korak će biti dovoljan da budu izvan priče o Kosovu”, objašnjavao mi je dugogodišnji američki izaslanik za Evropu i Zapadni Balkan Danijel Frid u Briselu pre 12 godina.

Poput Frida, svi važni igrači u zapadnim prestonicama su bili ubeđeni da će Srbija i Rusija, na kraju balade, “progutati” nezavisnost Kosova. Kakva greška! Rusija je “progutala” svrgavanje Ševarnadzea u Gruziji 2003. i dolazak na vlast Sakašvilija, ali nije poslala tenkove u Južnu Osetiju i Abhaziju. Prešla je Moskva i preko Narandžaste revolucije u Ukrajini. Juščenku je otrovom unakaženo lice, ali nije ubijen niti je Rusija umarširala na Krim, a nije ni zapalila građanski rat na istoku Ukrajine.

Prvi veliki znak buđenja ruskog medveda bio je tzv. “non paper” (reč je o nezvaničnom dokumentu kojim se na neformalan način stavljaju do znanja pozicije jedne zemlje partnerima u međunarodnoj zajednici) iz 2006. godine. Kada je postalo očigledno da je za Vašington jedino rešenje za konačni status Kosova nezavisnost, Moskva je napravila prvi otvoreni izazivački potez. Pustila je u cirkulaciju, u briselskim diplomatskim kuluoarima, “non-paper” kojim je jasno stavljala do znanja da neće dozvoliti prolaz u Savetu bezbednosti (SB) nijednog rešenja za konačni status Kosova koji nije u skladu sa rezolucijom 1244 SB UN i na koje nisu pristale sve strane, odnosno Beograd i Priština. Drugim rečima, neće tolerisati jednostrane poteze.

Zatim je usledio čuveni Putinov govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru 2007, na kojem je bacio rukavicu Zapadu. Klupko je počelo ponovo da se namotava. Međutim, veoma mali broj zapadnih diplomata i analitičara su percipirali tu drastičnu promenu, a još manje je bilo onih koji su shvatili da je, kao što to u životu i diplomatiji obično biva, jedan mali detalj promenio tok istorije. Taj mali detalj je bio “non paper” o Kosovu kojim je Rusija poslala poruku SAD i EU da više neće biti pasivni posmatrač. To će se videti vrlo brzo u Gruziji, Ukrajini, Siriji, Makedoniji, Srbiji, BiH, Crnoj Gori.

Arogancija SAD i nesposobnost tadašnjeg francuskog predsednika Nikole Sarkozija i nemačke kancelarke Angele Merkel da objasne Džordžu W. Bušu i Kondolizi Rajs kakve posledice mogu da nastanu zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, ako prethodno EU ne postigne jedinstvo o priznavanju Prištine, u korenu su današnjih problema nekadašnje južne srbijanske pokrajine. Bio sam svedok samouverenih nastupa pojedinih zapadnih diplomata i funkcionera koji su nadmeno koristeći drzak ton govorili kako će Kosovo ući u UN, da će ga priznati sve relevantne države i da će na kraju Beograd morati da se pomiri sa tom činjenicom i prizna Prištinu. Stejt department i Bela kuća su potcenili stav Španije i Rusije i nisu uopšte uzeli u razmatranje, primera radi, kakav bi stav mogla da ima Kina. Bušova administracija je želela, pošto-poto, da štriklira pitanje Kosova kao obavljen posao pre isteka mandata i od drveta nije videla šumu.

SAD su najmoćnija zemlja na planeti, ali i najbolji greše, a kamoli kada su oholi i uobraženi. Američka diplomatija je puna diletanata, karijerista i umišljenih ljudi koji veruju da sve znaju bolje od drugih i da saveznici moraju da se ponašaju po obrascu: član 1: Vašington je uvek u pravu; član 2: Ako nije u pravu, pridržavati se prvog člana. Razlika između američke i ruske diplomatije obrnuto je proporcionalna u odnosu na ekonomsku snagu SAD i Rusije. Problem je što su SAD previše velika zemlja da bi priznali grešku, a Srbija veoma mala da bi mogla, bez još negativnijih posledica, da nabija na nos taj promašaj Vašingtonu.

Ipak, ne bi bilo loše da neko podseti Stejt department i njegove emisare na ono što su govorili i poručivali 2008. godine, kada su dali signal Kosovu da proglasi jednostrano nezavisnost Kosova. I da ovog puta provere dobro, da li će Kina i Rusija dozvoliti članstvo Kosova u UN a Španija perspektivu ulaska u EU, ako Vučić uradi ono što od njega traže. Da na kraju ne ostanu bez ovaca, a vukovi će biti još gladniji.