U načelu, svaka evropska zemlja može da zatraži prijem u Evropsku uniju. Tako je ova zajednica ili unija shvaćena od samog početka.
Takođe, od samog početka se podrazumeva da će se zajednica produbljivati, s tim da se kao krajnji cilj vidi neki vid, recimo novi vid, političke unije, nešto kao federacija, ali, recimo, federacija nacija ili država u granicama u kojima su, a ne recimo u etničkim granicama. I proces proširenja, prijema novih članica, tekao je manje-više uporedo sa procesom sve dublje integracije. Kako u ekonomskom tako u pravnom i političkom smislu. Posle krize od 2008. stvari su se promenile. Hrvatska je primljena u članstvo, a baltičke zemlje pristupile su monetarnoj uniji, prešle su na evro, ali mimo toga se EU ponajviše bavila sama sobom. I posao još uvek nije obavljen. Tako da je reforma same Unije razdvojena od njenog daljeg širenja. I, zapravo, prijem novih članica će morati da sačeka da se u EU sprovedu promene o kojima trenutno nema ni neke bar uopštene saglasnosti. Tek posle izbora, koji su naravno veoma blizu, može se očekivati da će se povesti ozbiljni razgovori o tome šta bi u Uniji trebalo menjati i na koji način. A to nikako ne može da se završi brzo. Tako da zemlje koje teže učlanjenju moraju da sačekaju obnovljenu Uniju, da se tako izrazim. Reč je, zapravo, samo o balkanskim zemljama jer druge evropske zemlje, a pre svega Ukrajina, još nisu prihvaćene niti kao kandidati za članstvo. A opet, sve balkanske zemlje koje pregovaraju ili će pregovarati o učlanjenju, sve zajedno nisu naročito važne za EU. Šta znači da nisu važne? EU je pre svega ekonomska zajednica, tako da su trgovački i finansijski interesi oni koji značajno utiču na proces integracije. Od preostalih balkanskih zemalja najveći broj je u dugoročnom procesu privrednog zaostajanja. Može se napraviti izuzetak za Crnu Goru i eventualno Makedoniju jer prva ima prednost da je mala i da ima veoma povoljan izlaz na more, dok bi druga mogla da se osloni na eventualno povoljan razvoj susednih zemalja koje su članice EU, što će reći na Grčku i Bugarsku.
Od preostale četiri Srbija bi hipotetički trebalo da ima najbolje izglede, ali je zapravo reč o zemlji koja propada ili stagnira već praktično četiri decenije usled toga što ne može politički da se konsoliduje. Da bi se videlo zašto, poređenje sa BiH je instruktivno. Ova druga ima ustrojstvo koje je gotovo u potpunoj suprotnosti s potrebama privrednog razvoja (i svakog drugog). U nekim predlozima o tome kako da se Srbija i Kosovo dogovore o međusobnom priznanju kao da se ustrojstvo BiH uzima za uzor. Ukoliko bi, dakle, došlo do takvog međunarodnog sporazuma, razvojne mogućnosti Srbije bile bi otprilike iste kao i one BiH. Tako da je reč o dve zemlje koje imaju relativno nepovoljne privredne perspektive.
Konačno, kada je reč o Kosovu i Albaniji, njihovi ukupni privredni značaj, čak i u najboljem scenariju njihovog privrednog razvoja, nije takav da bi uticao na odlučivanje o njihovom prijemu u EU. Tako da sve preostale balkanske zemlje koje imaju, kako se kaže, evropsku perspektivu, ne predstavljaju ni pojedinačno niti zajedno perspektivno privredno područje. One su izvori nesigurnosti i međunarodnih problema, ali to je više zadatak za NATO nego za EU. Uz to, perspektiva učlanjenja u EU nije značajno uticala na političke i institucionalne promene u ovim zemljama. Proces evropoeizacije, kako se često karakteriše uticaj EU na zemlje koje bi da se u nju učlane, zapravo je veoma spor, a neretko je i reverzibilan. Primera radi, Unija je uložila ne malo truda da podstakne regionalnu saradnju, a ona se veoma sporo poboljšava, kada se ne prekida. A onda su tu i vladavina prava i demokratizacija, a Unija sada ocenjuje da je, uz izuzetke, reč o zarobljenim državama, dakle da je korupcija glavno institucionalno sredstvo privrednog i političkog delanja. Reč je, dakle, o zemljama čije se učlanjenje ne uklapa u proces reformi EU, kao što je, recimo, bio slučaj s pristupanjem drugih, pa i zemalja srednje i istočne Evrope. Ništa nove balkanske zemlje članice ne bi doprinele dubljoj integraciji same EU, tako da će one morati da sačekaju da se Unija reformiše, pa da joj se eventualno priključe. Opet, kako se stvari na preostalom neevropskom Balkanu sporo menjaju, verovatno će na kraju Unija čekati njih, a ne obratno.
(novimagazin.rs)
Bonus video:
