Proširenje EU 2004. godine nazvano je “Veliki prasak”. Slavilo se na celom Starom kontinentu. Tri godine kasnije, ulasku Rumunije i Bugarske se niko nije radovao u EU, osim Rumuna i Bugara. Ulazak Hrvatske u EU, pre šest godina, ostao je upamćen po poruci da posle Zagreba dugo neće biti novog proširenja. Crna Gora i Srbija, ako žele da uđu u EU, moraće u nju da se, bukvalno, ušunjaju. Junski Evropski savet je trebalo da bude prekretnica za proširenje EU: Crna Gora je trebalo da otvori osmo poglavlje, Severna Makedonija i Albanija da dobiju datum za početak pregovora, BiH status kandidata, Kosovo da konačno stigne na tzv. belu Šengen listu. Ništa od toga se nije dogodilo, jer bi svaki od tih događaja bio vest i u evropskim razmerama: Podgorica otvorila sva poglavlja, Skoplje i Tirana počinju pregovore, Sarajevo sa statusom kandidata, građani Kosova konačno putuju slobodno u Evropu. Samo je Srbija otvorila jedno poglavlje. Zašto? Pa to nije vest, čak ni u Beogradu, a kamoli u članicama EU.
U poslednjih 15 godina javno mnjenje u zapadnim i severnim članicama EU je postalo toliko protiv proširenja da je svaki publicitet negativan, čak i pozitivan, što je na svojoj koži osetila i Severna Makedonija. Štaviše Beograd i Skoplje su primeri par excellence da kada se propuste svi vozovi, čak ni hrabre, teške i istorijske odluke ne donose odgovarajuću nagradu.
Kada sam se preselio u Brisel 2005. godine, reč “momentum” bila je u velikoj modi u evropskim institucijama i u diplomatskom koru koji se bavio Zapadnim Balkanom. Gotovo da nije bilo sastanka, konferencije za novinare, poverljive razmene mišljenja sa diplomatama iz država članica EU ili funkcionerima Evropske komisije a da reč momentum, koju bi mogli da prevedemo kao “povoljan trenutak” ili “impuls”, nije odzvanjala nekoliko puta. Radilo se, pre svega o “momentumu” za Srbiju, ali i za Crnu Goru, Severnu Makedoniju, pa čak i za Bosnu i Hercegovinu.
Kratkovidi, često nedorasli i zaslepljeni ličnim interesima, zapadnobalkanski političari olako su shvatali tu poruku koju su im slali funkcioneri EU i pojedinih evropskih država. Tadašnji komesara EU za proširenje Oli Ren je neumorno, svaki put, ponavljao tu reč pozajmljenu iz klasične mehanike da bi dočarao da je tada bila prava prilika za hrabre poteze, istorijske odluke, koji bi ubrzali ritam evropskih integracija i samim tim put do članstva u EU. Kasnije su Ren i drugi evropski zvaničnici koristili metaforu voza, pa poslednjeg vagona. Ništa to nije pomagalo, nema gluvljeg od onoga koji neće da čuje i većeg slepca od onog koji ne želi da vidi. Čak su se naši tzv. lideri sprdali sa Renom i žalili se kako je dosadio bogu i narodu sa tim “momentumom”.
Jedna od klasičnih karakteristika ovdašnjih vlastodržaca je sporost, samozaljubljenost i uverenje da “momentumi” nikada ne prolaze i da su oni samo deo arsenala blefova velikih kojim se plaše mali. Momentumi postoje, nisu blefovi i naš je prošao, bar kada je u pitanju EU. U međuvremenu smo izgubili dva velika sponzora i zagovornika proširenja: Veliku Britaniju i Italiju. Britanci su na izlaznim vratima EU, a Italijani su se sa nacionalpopulističkom vladom ligaša Matea Salvinija i petozvezdaša Luiđija Di Maja, praktično samoizolovali i postali irelevantni. Rim ne može ni sebi da pomogne, a kamoli nama.
Pre 15 godina za Beograd su sve važnije prestonice u EU imale plan kako da pomognu, da poguraju Srbiju i Crnu Goru ka članstvu u EU. Oni manje informisaniji lideri pojedinih država EU o proceduri za članstvo u EU su bili uvereni da bi SiCG mogla da uhvati i Hrvatsku na putu za ulazak u privilegovano kontinentalno društvo. Te 2005. godine izgledalo je realno da bi Srbija i Crna Gora između 2012. i 2014. godine mogle da postanu članica EU.
Međutim, naši vlastodršci nisu shvatali da pojedini vozovi prolaze samo jednom i da ponude na stolu ne ostaju zauvek već su u stalnoj evoluciji. Ono što važi danas, ne važi sutra. Zato nisu prepoznali važnost brzine ispunjavanja uslova i hvatanja voza za EU. Takođe, bili su analfabeti za evropsku politiku. Nisu shvatili šta znači za evropske integracije Srbije i Crne Gore, propadanje Ustava EU na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Ostali su gluvi i na upozorenja o drastičnom i brzom menjanju klime unutar država članica EU prema proširenju Unije. Nisu shvatili ozbiljno ni dobronamerna upozorenja savete da će ispunjavanje pojedinih zahteva umesto zaslužene nagrade postati uslovi koje će pojedine država članica koristiti kao izgovor za držanje procesa proširenja na mrtvom ili uskom koloseku.
Dovoljno je pogledati kako su se menjala imena komesarijata za proširenje i ličnosti koje su vodile taj portfolio. Za petnaest godina smo prošli od vrlo uticajnog nemačkog političara Gintera Ferhojgena (za Nemačku je proširenje iz 2004. bilo nacionalno pitanje) preko ambicioznog Olija Rena iz Finske do Čeha Štefana Filea i Austrijanca Johanesa Hana kojima je boravak u Briselu bila unosna sinekura. Ime komesarijata pokazuje još drastičnije deklasiranje na listi prioriteta. Za vreme Ferhojgena i Rena to je bio komesarijat za proširenje. Za Fileovog mandata za proširenje i politiku prema susedima, da bi Han bio imenovan za komesara za evropsku politiku susedstva i pregovore o proširenju EU.
“Interesovanje EU za Balkan je proporcionalno kapacitetu balkanskih država da prave probleme, uključujući i Srbiju ”, rekao mi je pre par godina dugodišnji savetnik Havijera Solane za naš region Štefan Lene. Vreme je pokazalo da je bio u pravu. Odavno nismo u mogućnosti da pravimo probleme drugima, osim sebi samima. Čak je i pitanje Kosova atrofiralo, više niko i ne pokušava da ubedi pet članica EU da priznaju Kosovo, kao što niko iz Brisela neće pritiskati Beograd i Podgoricu da rade na reformama kako bi ubrzali put ka članstvu u EU. Naprotiv, biće vrlo zadovoljni da nastavimo da “žurimo polako”.
Ubedljivo negativan rezultat glasanja francuskih kandidata za EP o ulasku Srbije u EU 2025. godine, u predizbornoj TV debati, bio je potvrda kontinuiteta raspoloženja građana u Petoj republici prema proširenju. Od ulaska 10 novih članica u EU 2004. godine, propalog referenduma o Ustavu EU 2005. i posebno posle ulaska Rumunije i Bugarske 2007. godine, u svim anketama do danas, oko dve trećine Francuza se izjašnjava protiv proširenja.
Još rigorozniji stav prema proširenju imaju biračka tela Austrije, Nemačke, Holandije, skandinavskih zemalja. Najveći problem je što se taj stav bazira na predrasudama i bez ikakvog prethodnog znanja. Drugim rečima, to nije racionalan već emotivan stav i zato će Crna Gora i Srbija imati veliki problem da stignu do članstva. Većina građana u EU nema pojma o našim zemljama, dobar deo i ne zna da li smo članice EU ili ne i ne bi mogao da nas pronađe na geografskoj karti. Oni koji prate sport su čuli za Đokovića, u magli se sećaju Miloševića i ratova u bivšoj Jugoslaviji i često ne prave raliku između Srba i Hrvata, a tek nemaju ideju da su Crna Gora, BiH i Severna Makedonija multietničke države.
Crna Gora i Srbija su žrtve veoma lošeg iskustva sa poslednja tri proširenja EU u zapadnoevropskim državama. Tome treba dodati globalni trend porasta ksenofobije i drastičnog smanjivanja praga trpljenja stranaca u državama članicama. Čak je i EK odlučila, pre sedam-osam godina, da ne pravi pojedinačna istraživanja o podršci u državama članicama za ulazak zemalja kandidata u EU. Rezultati su bili toliko porazni da su u Brieslu shvatili da bi bilo kontraproduktivno objavljivati ih, pa se limitiraju na uopšteno pitanje o proširenju. Nijedan tadašnji kandidat, osim Hrvatske, u ključnim državama EU nije imao veću podršku od 30 odsto, a vrlo je verovatno da nema ni danas.
Bonus video:
