Turskoj se već gotovo dva veka sve dopušta i oprašta, bez obzira da li je prestonica u Carigradu ili Ankari, da li su na vlasti Osmanlije, Mladoturci, vojna hunta ili islamski kleropopulisti. Invazija i etničko čišćenje u severnoj Siriji, koje sprovodi turska vojska uz pomoć lokalnih milicija, po naređenju predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, samo je poslednji u nizu zločina i kršenja međunarodnog prava koji su Carigrad ili Ankara napavili u prošlom i ovom veku i ostali nekažnjeni.
Od kada se vojska carice Katarine Velike pojavila na Krimu krajem XVIII veka i pogotovo kada se zastava Katarininog unuka, Aleksandra I, zavijorila na Kavkazu, Evropa, odnosno Velika Britanija, tadašnja najmoćnija sila na planeti, počela je Turcima da gleda kroz prste i zatvara oči na represiju prema drugim narodima. Zbog takvog stava smo na Balkanu ostali između 50 i 100 godina duže, nego što smo morali i trebali, pod turskom upravom ili nadzorom.
Prve sistemski planirane zločine bez kazne i reakcije Zapada, tada oličenog u Velikoj Britaniji, počeo je da sprovodi režim sultana Abdula Hamida II koji je ostao upamćen po nadimku Krvožedni. Žrtve Abdul Hamidove despotije su bili naizmenično Kurdi, Jermeni i drugi hrišćani u tadašnjoj Osmanlijskoj imperiji. Britanija je imala svoje konzule u svim kriznim zonama i znala je šta se događa, ali nije ni prstom mrdnula da zaštiti Jermene i druge hrišćane, iako je pravdala svoje prisustvo kao zaštitnica hrišćana. Umiruće Osmanlijsko carstvo bilo je neophodan saveznik Ujedinjenog Kraljevstva u borbi sa rastućom silom, carskom Rusijom. Ironija sudbine je da su Turci, kasnje, okrenuli leđa Britancima, i sklopili savez sa Drugim rajhom kajzera Vilhelma II. Ni Nemci, kao ni Britanci, se nisu deranžirali da odvrate Turke od sistemskih zločina nad hrišćanskim stanovništvom tokom I svetskog rata.
Prvi genocid u Evropi u XX veku su napravili Turci nad Jermenima, tokom Velikog rata. Po podacima patrijarhata u Konstantinopolju u Anadoliji je početkom prošlog stoleća živelo preko dva miliona Jermena. Po završetku Velikog rata ih je ostalo par hiljada. Brojke ubijenih, ili stradalih tokom nasilne deportacije, se kreću od 1.200.000 do 1.800.000 dok su ostali prognani. U Turskoj je 90 odsto stanovništva ubeđeno da genocida nad Jermenima nije bilo. U turskim školama ne uče da je Enver Paša odlučio da se osveti Jermenima za svoju suludu ideju da napadne Rusiju preko Kavkaza u sred zime koju je na kraju platio katastrofalnim porazom kod Sarikamiša. Mlade Turke u školama uče da su Jermeni bili Peta kolona u Osmanlijskom carstvu i da su ih Rusi porazili zahvaljujući “izdaji” Jermena. Da bi opravdao svoju glupost, Enver Paša je okrivio Jermene da su sabotirali njegovu “genijalnu” vojnu stragegiju što je poslužilo kao povod za početak genocida nad Jermenima u noći između 23. i 24. aprila 1915.
“Ko se danas seća uništavanja Jermena u Turskoj?”, pravdao je svoje planove Adolf Hitler kada je pripremao svoje generale za masakriranje evropskih naroda i Jevreja u praskozorje II svetskog rata. Nažalost, bio je u pravu, da se više ljudi sećalo istrebljivanja Jermena u Turskoj, ne bi bilo tako lako pobiti šest miliona Jevreja i stotine hiljada pripadnika drugih naroda u kvinslinškim tvorevinama, od Baltika do Jadranskog mora.
Ataturkova Turska je rođena na etničkom čišćenju Male Azije od Grka i drugih hrišćana. Između Grka i Turaka se i danas vodi rat ciframa ubijenih i proteranih ili cinično nazvane operacije “razmena stanovništva” između Atine i Ankare. I ta zlokobna ideja o razmeni stanovništva će imati seriju svojih pobornika na drugim meridijanima, uključujući i naše, proizvodeći patnju i zločine. Kao i za genocid nad Jermenima, Turci su prošli bez kazne i za etničko čišćenje Grka i hrišćana iz Konstantinopolja, Smirne, Trapeznuta, Kapadokije koje danas i mi zovemo Istanbul, Izmir, Trabzon…
U tzv. kratkom veku SAD su zamenile V. Britaniju u hegemonističkoj ulozi na planeti, ali se odnos prema Turskoj nije promenio jer je carsku Rusiju nasledio novi bauk, SSSR. Tako su Evropa i SAD zatvorili oba oka kada je turska vojska izvršila invaziju na Kipar i okupirala trećinu ostrva proterujući desetine hiljade hrišćana, prazneći čitave gradove, poput Famaguste. Turska drži pod okupacijom više od 45 godina teritoriju jedne države, članice EU, i nikome nije palo na pamet da joj uvede sankcije ili je na drugi način kazni. Štaviše, pre par meseci turska ratna mornarica je bukvalno oterale brodove francuskog Totala i italijanskog Enija koji imaju licencu za eksploataciju morskog dna u kiparskoj ekonomskoj zoni. Ankara je proglasila da su to njene teritorijalne vode i da samo oni mogu da eksploatišu gas čija su nalazišta otkrile Total i Eni.
Turska ne priznaje ni nacionalne, ni jezičke, ni verske manjine. Za njih su Kurdi turski gorštaci, sastavni deo turskog nacionalnog bića. Oni koji se ne smatraju Turcima su teroristi i otpadnici. Sa tom idejom Turska, bez obzira ko je na vlasti, sprovodi, više ili manje otvorenu, represiju prema Kurdima. Osim što je Ankara nekoliko puta intervenisala u jugoistočnoj Anadoliji mnogo brutalnije nego režim Slododana Miloševića na Kosovu, Turskoj nisu nikada uvedene sankcije a kamoli da joj je prećeno bombardovanjem.
Erdoganova Turska se nije zausavila samo na obračunu sa Kurdima u okviru svojih granica. Aktuelna operacija turske vojske u Siriji nije prvo kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta komšijske države. Turska vojska je godinama redovno upadala na teritoriju Iraka u obračunu sa Kurdima. U međuvremenu je izgradila 16 vojnih baza na granici sa iračkim Kurdisantom, istina uz dozvolu lokalnog kurdskog despota Masuda Barzanija, inače Kurda po Erdoganovoj meri.
Turska operacija u severnoj Siriji je neka vrsta objedinjenja svega što su Turci radili uz odobrenje ili prećutnu podršku Evrope i SAD u poslednjih sto i kusur godina: etničko čišćenje, licemerno nazvano razmena stanovništva sa naseljavanjem milion sirijskih Arapa u izbegličkim kampovima, okupacija teritorije susedne države, masovni zločini na Kurdima.
Erdoganovo ponašanje nije izbacilo samo u prvi plan licemerje velikih sila, SAD i Evrope. Izguralo je napolje i perfidnost naših regionalnih dvoličnjaka koji su ustali protiv dodele Nobelove nagrade Peteru Handkeu jer je podržavao Miloševića i negirao zločine koje su počinili oficiri i vojnici odnegovani u JNA, ali su svi odreda ostali nemi pred Erdoganovim zločinima i etničkim čišćenjem koje je po balkanskim aršinima već genocid. Dobro su se čuvali da ne nazovu Erdogana kao što oslovljavaju Miloševića i okvalifikuju njegove akcije kao Miloševićeve. Za njih su u najboljem slučaju krivi Evropa i SAD što su ostavili Kurde na cedilu, a ne Erdogan koji se prema Kurdima odnosi kao Karadžić prema Bošnjacima u BiH a Milošević prema Albancima na Kosovu. Da ne govorimo da je Miloševićeva Srbija oaza medijskih sloboda i sigurnosti novinara i intelektualaca koji drugačije misle u poređenju sa Erdoganovom Turskom.
Ima neke simbolike da je u istoj nedelji pisac koji se divio Miloševiću dobio Nobela i da turski despot koji sprovodi Miloševićeve ideje u svojoj zemlji i komšiluku demonstrira da problem pokojnog predsednika SR Jugoslavije nije bila njegova politika nego što nije bio Turčin. A srpske Slobine udovice i udovci su dobili još jednu potvrdu ispravnosti latinske izreke “Quod licet Jovi, non licet bovi”, odnosno što je dopušteno Jupiteru nije dopušteno volu. Pa kad zaključe ko je u ovoj priči Jupiter a ko brav, pardon, vo, mogu da udare u talambase da je svet nepravedan i licemeran jer dopušta Turcima ono što nije Srbima. A da, Turska je član NATO!
Bonus video:
