NEKO DRUGI

Normalizacija

Na vrhu velikih građanskih protesta, krajem marta 2019, šanse za jedinu moguću pozitivnu opciju, demokratsku smenu vlasti, i početak dugotrajne društvene obnove, bile su sasvim solidne, najmanje pedeset prema pedeset. Danas, skoro godinu kasnije, početkom februara 2020, ove šanse su mnogo manje, deset prema devedeset, ili, u najboljem slučaju, trideset prema sedamdeset
2169 pregleda 3 komentar(a)
Odupri se, Foto: Savo Prelević, Savo Prelević
Odupri se, Foto: Savo Prelević, Savo Prelević

Iskustvo Gregora Samse

Normalizacija iz naslova ovog teksta, normalizacija je nenormalnog. Oksimoron, kontradikcija, ironija. Ali i realnost. Šokantno iskustvo Gregora Samse, glavnog junaka Preobražaja Franca Kafke. Koji se jednog jutra budi kao velika crna bubašvaba.

Normalizacija nenormalnog ima dva različita ali povezana aspekta. Prvije kvantitativni, statistički, matematički, drugi kvalitativni, politički, moralni. Velika sistemska promena, istorijska i glokalna, dakle istovremeno globalna i lokalna, ono je što ova dva aspekta povezuje. O ovoj promeni, nešto više, na kraju ovog teksta.

O normalizaciji nenormalnog, u postjugoslovenskim zemljama, još krajem 1990-ih, odmah nakon prestanka onih strašnih ratova, prvi je pisao slovenački sociolog Rastko Močnik. Paradoksalno ali tačno, gubljenje svesti o nenormalnom, sastavni je deo procesa ove „very special“ normalizacije. To je ono što nas je bilo preplavilo i držalo u nesvesti u protekle dve decenije. Da bi se svest o nenormalnosti vratila tokom i krajem prošle, 2019. U svim postjugoslovenskim zemljama (pa i u onim koje su u međuvremenu postale punopravne članice EU).

U Crnoj Gori, sve ovo, bilo je, ipak, najintenzivnije. Najkontradiktornije i najnestabilnije. Najpre, početkom, pa sve do kraja 2019, eksplozija nenormalnosti, koverte i ostalih mračnih afera vladajuće oligarhije. Koje našu malu, jedinu i najvoljeniju, i bukvalno zatrpavaju, i pretvaraju u veliku divlju deponiju. Zatim, početkom februara, eksplozija normalnosti. Zadivljujući otpor građana. I vrh toga otpora tridesetog marta. Ali, umesto pada, ili makar početka pada, imperija uzvraća udarac. Najpre, od aprila pa dalje, indirektno, (samo)raspadanjem opozicije. A zatim, krajem 2019, početkom 2020, direktno, pokretanjem takozvanog crkvenog pitanja. Kojim vladajuća oligarhija pokušava Crnu Goru da vrati u nultu i mračnu 1991.

Na vrhu velikih građanskih protesta, krajem marta 2019, šanse za jedinu moguću pozitivnu opciju, demokratsku smenu vlasti, i početak dugotrajne društvene obnove, bile su sasvim solidne, najmanje pedeset prema pedeset. Danas, skoro godinu kasnije, početkom februara 2020, ove šanse su mnogo manje, deset prema devedeset, ili, u najboljem slučaju, trideset prema sedamdeset. A šanse da se jednog jutra probudimo kao ona velika crna buba, u otvorenoj diktaturi, građanskom ratu, ili muku bez otpora, mnogo veće. Od ovog potonjeg može nas spasiti samo obnovljeni i prošireni tridesetomartovski sporazum. Građanska sinergija, antioligarhijska orijentacija i antiafašistička solidarnost. U kojoj su, naravno, i vernici, svih vera, kao i ateisti, panteisti, i svi ostali - jednakopravni građani.

Pri svemu ovome, ne smemo da zaboravimo, ni onu veliku sistemsku promenu, koja je gore najavljena. Umesto elaboracije, sledi samo kratka, zapravo najkraća moguća skica. Najpre, to je ono poluhaotično stanje koje je daleko od ravnoteže, postnjutnovska fizika i efekat leptirovih krila Ilje Prigožina, pa strukturna kriza, opadanje i kraj kapitalizma kao istorijskog sistema Imanuela Volerstina, najzad i treća velika pozna epoha, iluzija bel epoka i kritika dogme progresa autora ovog teksta. Zatim, to su sve brojniji simptomi, koji veliku sistemsku promenu, poremećaj i patologiju, a unutar ove i našu aktuelnu normalizaciju nenormalnog, svakodnevno potvrđuju, čak i u do skoro najprosperitetnijim centrima svetskog sistema. (Ovo je možda i najveća novost poslednjih nekoliko godina.) Na kraju, to je i neumorna kapitalistička apokalipsa. Sve opasnija nuklearno-ekološka pretnja. Danas australijska, i američko-iranska, sutra sveopšta. Poslednje zaveštanje apokaliptičkog kapitalizma.

A u odnosu na ovo zaveštanje, čak i ona velika crna bubašvaba, s početka ovog teksta, potpuno je benigna, nevina i bezopasna. Za razliku od velikog crnog kukca, koji je označio kraj samo jednog čoveka, naime, apokalipsa iz našeg potonjeg zaveštanja, označila bi kraj čitavog čovečanstva.

(Monitor)