EVROPSKI UGAO

Putin - Rusija to sam ja, pomirite se s tim

Putin još uvek nije među deset ruskih vladara sa najdužim stažom u Kremlju ili u Zimskom dvorcu, ali je na putu da, sa najavljenim ustavnim promenama, preskoči oba Aleksandra, Nikolaja I, Alekseja, Jelisavetu, Mihaila, Katarinu Veliku, Staljina
3936 pregleda 6 komentar(a)
Putin, Foto: BETA/AP
Putin, Foto: BETA/AP

Višedecenijska vladavina Vladimira Putina nije izuzetak već pravilo u ruskoj istoriji. Ništa nije tako stabilno u Rusiji kao vlast. Od Katarine Velike do poslednjeg cara Nikolaja II, Rusijom je upravljalo samo sedam vladara u više od 150 godina. Slično je bilo i u SSSR-u: Staljin, Hruščov i Brežnjev su zajedno u čeličnom stisku držali Sovjetski Savez 60 godina. Zvuči nevjerovatno, ali Putin nije čak ni među prvih deset najdugovečnijih ruskih vladara, još uvek… Istina, Sofija Avgusta Frederika fon Anhalt-Cerbst, Josif Džugašvili, Nikita Hruščov i Leonid Brežnjev nisu bili etnički Rusi ali su vladali “ruski”.

Putin još uvek nije među deset ruskih vladara sa najdužim stažom u Kremlju ili u Zimskom dvorcu, ali je na putu da, sa najavljenim ustavnim promenama, preskoči oba Aleksandra, Nikolaja I, Alekseja, Jelisavetu, Mihaila, Katarinu Veliku, Staljina. Ako ga Sveti Petar ne pozove kod sebe pre isteka dva nova mandata koji su pred njim, od 2024. do 2036. godine, Putin će provesti 36 godina na vlasti. Popeće se na pobedničko postolje najdugotrajnijih ruskih vladara. Ispred njega će ostati samo Petar Veliki i Ivan Grozni, koji su ostali na vlasti do smrti, naravno, 43 odnosno 37 godina. “Rusija to sam ja, i biću to dovoljno dugo da se pomirite s tim”, moglo bi da se kaže da je to bio smisao obraćanja Putina u Dumi posle izglasavanja amandmana na ustavne promene koje će mu omogućiti da ostane na vlasti do 2036. godine. Za Putinove pristalice to je bilo obećanje za njegove protivnike i oponente pretnja.

Predsednik Rusije primenio je omiljenu igru autokrata i diktatora s kojom testiraju vernost svojih najbližih saradnika i primoravaju svoje potčinjene da ih, metaforički rečeno, mole na kolenima da ostanu na vlasti jer će, bez njih, sve propasti. Igrokaz za ustavnim promenama, puštanje probnih balona sa pretpostavkama o Putinovom povlačenju po isteku mandata 2024. godine, licitiranje sa kreativnim rešenjima po uzoru na kazahtanskog despota Nazarbajeva ili stavaranje nove države sa Belorusijom - svi su oni prizemljeni od strane prve žene koja je iz svemira gledala na planetu Zemlju, Valentine Tereškove.

Putin se verovatno silno zabavljao da racionalnom argumentacijom demontira sve scenarije koje su plasirali u javnost njegovi savetnici ili su bili proizvod političke kuhinje u Kremlju. Ruski predsednik drži do svog političkog sistema koji je Predrag Matvejević definisao kao “demokraturu” i zato ne želi da bude “doživotni predsednik” kao kineski Si Đinping, ne sviđa mu se ni titula “oca nacije” poput Nazarbajeve - Putin sebe više vidi kao legitimnog naslednika Petra Velikog i baštinika veličine Staljinovog Sovjetskog Saveza - a tek mu ne pada na pamet da sebe stavlja u istu ravan sa Lukašenkom. Ne zna se da li treba biti više naivan ili pokvaren da bi se poverovalo u spontanost predloga 83-godišnje ikone ruskog društva, inače poslanice Putinove Jedinstvene Rusije. Tereškova je podnela amandman na ustavne promene koji predviđa anuliranje svih prethodnih predsedničkih mandata ili omogućava da predsednici provedu u Kremlju i duže od dva mandata. Tek je teatralna bila reakcija predsednika Dume Vjačeslava Volodina koji je prekinuo sednicu jer je, zaboga, to bio ozbiljan predlog koji zahteva dodatne konsultacije sa predsednikom Putinom.

Nije prošlo ni sat vremena a predsednik Putin je već bio za govornicom Dume izražavajući podršku amandmanu Tereškove jer, eto, Rusiji nisu potrebne revolucije, već je dala dovoljno, evolucija je jedini ispravni put. Podsetio je Putin i na Franklina Ruzvelta koji je u teškim vremenima po Sjedinjene Američke Države izabran četiri puta zaredom za predsednika. Po Putinu posledice “teških vremena” za Ruse, od raspada Sovjetskog Saveza, još su prisutne i potrebno je dodatno vreme da one budu eliminisane, a niko sem njega nije kadar da to uradi.

Naravno, predsednik Rusije je preleteo preko činjenice da američki ustav nije predviđao limit od dva mandata kao ruski, već je to bio “dobar običaj” koji se konsolidovao u američkoj jednoipovekovnoj demokratskoj praksi. Tek nakon Ruzvelta, 1951. godine je donet XXII amandman koji je precizirao da niko ne može više od dva puta da bude izabran za predsednika SAD. Putin je pre dve godine četvrti put izabran za predsednika Rusije i sada je otvorio put da bude izabran pet i šesti put. Imajući u vidu Putinovo zdravlje i da će 2036. imati 83 godine, nije isključeno da poželi da obori rekord Konrada Adenauera koji je do svoje 87 godine bio kancelar Savezne Republike Nemačke.

Ruski predsednik je u pravu kada kaže da njegova zemlja još nije zrela za funkcionalnu parlamentarnu demokratiju, odnosno da joj je potrebna i dalje čvrsta ruka i vertikalno uspostavljena vlast. Argumentacija Putina u govoru održanom u Dumi je više ličila na tekst nekog opozicionara nego vladara koji već dve decenije gotovo apsolutistički vlada državom. U suštini Putinova poruka je bila “ja sam jedina brana od haosa, raspada ili svih nepoznanica koje nose sa sobom mrske revolucije”. Ni ovoga puta Putin nije mislio na boljševičku revoluciju već na slom SSSR-a i sve šarene revolucije u okruženju.

Zvuči kontradiktorno na prvi pogled, ali demonstriranje Putinove svemoći je pokazatelj nesigurnosti ruskog cara našeg doba. Pre 12 godina Putin nije imao nikakvu dvojbu ni kočnicu da postavi svog delfina Medvedeva da “glumi” predsednika Rusije četiri godine, kako bi zaobišao ustavnu prepreku. Danas taj luksuz sebi ne može da dozvoli. Delom zato što su svi njegovi novi “delfini” nepopularni a još više zato što je i njegova podrška u biračkom telu okopnila, toliko da su u Moskvi morali da promene metodologiju ispitivanja javnog mnjenje kako bi se sakrila činjenica da realno tek trećina Rusa podržava Putina: u demokratskim zemljama je to kapital dok je u autokratskim režimima zvono na uzbunu. Međutim, to što Putin nije više jak kao nekada, ne znači da ruska opozicija nije i dalje slaba, toliko da van Moskve i Sankt Peterburga predstavlja statističku grešku.

Otkako su boljševici eliminsali Romanove, samo trojica vođa u Moskvi nisu umrli na vlasti. Hruščov je završio svoje dane u kućnom pritvoru, kada je umro “Pravda” je objavila samo jednu rečenicu o njegovoj smrti. Gorbačovu su ukinuli državu čiji je bio predsednik a Jeljcin je predao vlast Putinu u zamenu za garanciju imuniteta za njega i članove najuže familije.

Rusijom su vladali do poslednjeg dana Lenjin, Staljin, Brežnjev, Andropov, Černenko. Putin nikada nije pokazivao velike simpatije prema Lenjinu, Brežnjeva se grozi i smrtno ga vređa poređenje sa “Ukrajincem”. Za Andropova i Černenka je nedavno rekao da bi bilo veoma opasno po Rusiju da se vrati u period osamdesetih kada su lideri ostajali na vlasti do kraja svojih dana bez kordinisane predaje vlasti. Putinovi uzori su Petar Veliki i Staljin mada ne bi da ga nasledi supruga, kao osnivača Sankt Peterburga, a sigurno ne bi da završi kao Staljin: sam, pijan i upišan.

Preporučujemo za Vas