Poklon“ novopazarskoj bolnici označio je kraj njegove višegodišnje kampanje. Ostala je samo bestidnost, jer kampanja respiratorima je dance macabre i ništa drugo. U tom samrtnom plesu kao glavni krivci za širenje zaraze označavaju se građani, na koje se izdire, koji se dele na „gastarbajtere“ i domaće i ništa se drugo u njima ne vidi. Preteće tabloidne kampanje okrivljavanja građana prate ovaj glavni tok.
Demonstrira predsednik svoju moć da život napolju prestane, a unutra kako (nam) bude, sve dok se svaki, izuzev golog života ne ugasi. Pokazaće (mu) se da je ta moć samo privid.
Umesto strategije predsednik nudi besramnu kampanju. U kojoj on postaje sve manji, i kad se kliberi i kad grdi i kad je karikaturalno skrušen. Postaje manji, slabiji, ako je moguće neuverljiviji, što dalje gura sa svojom kampanjom. Običan čovek ne može a da se ne stidi posmatrajući ovu metamorfozu u realnom vremenu.
Kampanja je gotova, a očigledan nedostatak državne strategije u borbi sa virusom, prodiranje zaraze u mnoge bolnice, čini da građanska solidarnost postaje jedina ozbiljna strategija.(...) Ostali su lekari i sestre. I mi, građani Srbije kod svojih kuća, kao važan resurs. Predsednik to shvata i oseća. Zato je postao tako mali. Vučić više ne može da naredi. Zdrav razum ili strah, svejedno, čini da se odista bitna većina građana uzdržava od kontakata, izuzev nužnih. On postaje sve manje potreban što je više prisutan. Usamljen u svojoj kampanji, a ma šta radio zapravo samo to zna da radi - da vodi kampanju, koje više nema.
Otvoreno ostaje pitanje - kad ova nevolja prođe - da li će sećanje na besramnost ostati onako živo kakvim ga živimo danas.
(peščanik.net)
Bonus video:
