EVROPSKI UGAO

Zašto je za Rusiju i Putina važan 9. maj

Veliki otadžbinski rat je idealna prilika da se spoji komunistička i carska prošlost u pozitivnom i koherentnom kontekstu, što ga čini idealnim za transformaciju u nacionalni mit na kome graditi novu Rusiju
3126 pregleda 4 komentar(a)
"Besmrtni puk", Foto: Ilustracija
"Besmrtni puk", Foto: Ilustracija
Ažurirano: 30.04.2020. 13:00h

Devetog maja su na Crvenom trgu u Moskvi trebali da budu svi lideri država pobednica u Drugom svetskom ratu, od Donalda Trampa do Emanuela Makrona. Proslava Dana pobede je zamišljena kao najveća manifestacija koje su istočne zidine Kremlja ikada videle: 75 godina od pobede nad nacizmom, 75 godina od trijumfa ruskog naroda, uprkos Staljinovim čistkama. 

Sve do pre par dana, 15 hiljada vojnika, ne mareći za pandemiju kovida-19 vežbalo je strojevi korak, rame uz rame, za paradu. Zvuči surovo, ali ruski vojnik je još jedom dobio dokaz da njegov život najmanje vredi u očima njegovog vrhovnog komandanta: bio on car, komunistički despot ili predsednik. Tek kada su shvatili da u Moskvu, sem par poslušnih predsednika satelitskih država, niko neće doći na veliku proslavu, vlasti su odlučile da odlože paradu do daljeg jer, kako je rekao Vladimir Vladimirovič Putin, proslava Dana pobede ne može da se otkaže. “Taj datum je u nama svaki dan, ne može da se izbriše ili reprogramira. Svaka porodica će odati počast svojim herojima. Učinićemo sve što je potrebno da veterani osete našu zahvalnost i blizinu”, rekao je Putin aludirajući na hiper popularni defile “Besmrtnog puka”, odnosno potomaka učesnika Velikog otadžbinskog rata. 

Za današnje Ruse i aktuelnu vlast, 9. maj je mnogo više od pobede u Drugom svetskom ratu i želeli bi da i drugi to shvate, prihvate i poštuju. Ništa Ruse ne ujedinjuje tako kao Veliki otadžbinski rat. Rusija koja se digla iz pepela Sovjetskog Saveza čvrsto je zagrlila pobedu koju su Staljin i Hruščov ignorisali, a Brežnjev i njegovi naslednici zloupotrebljavali ili tretirali kao pastorče u odnosu na Oktobarsku revoluciju. 

Dan pobede je, koristeći Kantov rečnik, kategorički imperativ za Ruse, bez obzira na njihovo opredeljenje. Reč je o veoma moćnom instrumentu ujedinjenja koji je građanima Ruske Federacije u godinama divljeg kapitalizma i Jeljcinove “pijane” vladavine,  poslužio kao temelj na kome su gradili kuću izgubljenog nacionalnog ponosa. “Otažbinski rat” protiv Napoleona bio je daleko i prema njemu su imali sentiment samo pojedini čitaoci Tolstojevog “Rata i mira”. Za Rusku Federaciju bilo je neprihvatljivo da slavi revoluciju u kojoj su im Nemci podmetnuli boljševike kako bi sredili pitanje istočnog fronta u Prvom svetskom ratu. Indikativna je bila grobna tišina i nezainteresovanost zvanične Moskve za stogodišnjicu Oktobarske revolucije. Podsetimo, Putin je još pre 15 godina izbrisao boljševički dan ponosa iz kalendara Ruske Federacije.

Pobedi u Drugom svetskom ratu je dodat pridev “veliki” kako bi se razlikovala od odbrane majčice Rusije od Bonapartine “Grande Armée”. Ustanak protiv Nemačke je bio u neku ruku dizanje iz pepela ruskog naroda sabijenog između nacističkog i komunističkog terora. Staljin nije pozvao ni komuniste, ni proletere, ni radničku klasu da brane Sovjetski Savez, već je apelovao na Ruse i njihov patriotizam u borbi protiv nacista. Iskompleksirani Džugašvili, sitni kriminalac u mladosti, četiri centimetra niži od Napoleona, nije pozvao Ruse da se bore za njega, komunizam i revoluciju, već za “rodinu” za “Rusiju”, potvrđujući čuvenu maksimu Samjuela Džonsona o nitkovima i patriotizmu. 

I Rusi su odgovorili: menjševici, trockisti, belogardejci, pravoslavno sveštenstvo, monarhisti, liberali, disidenti, uljučujući i one u sibirskim gulazima i zloglasnim kazamatima NKVD-a. Crvena armija je trpela poraze od daleko slabijih neprijatelja, od Poljaka i Finaca do Avganistanaca: jedini rat koji su dobili bio je onaj u kome se nisu borili za komunizam i komunističkog despota u Kremlju već za “rodinu”. Staljinov očaj što ga je izdao njegov saveznik Adolf Hitler se ogleda i u dozvoljavanju, posle dve decenije krvavog progona, Ruskoj pravoslavnoj crkvi da izabere patrijarha i obnovi patrijarhat u Mosvki. Takođe, Crvena armija je vratila činove iz carske vojske sve sa odlikovanjima nazvanim po ruskom knezu i svecu Aleksandru Nevskom i generalu Kutuzovu koji je matirao velikog Napoleona. Zato je u ruskoj kolektivnoj svesti Veliki otadžbinski rat ostao svetao momenat u 70-godišnjoj komunističkoj pomrčini, u kome nisu samo spasili sebe već i čitavu Evropu od nacizma.

Praznik Dan pobede, ustanovljen je neposredno posle Drugog svetskog rata, ali  je ekspresno izbrisan iz slavljeničkog kalendara SSSR-a. Staljin nije mogao da podnese generala Žukova, komandanta koji je pobedio Hitlerov “Wehrmacht” radeći sve suportno od onoga što je Džugašvili tražio. Za pobednike u Drugom svetskom ratu nije bilo parade, ona je bila rezervisana za boljševike u kojima su slavili sami sebe, Staljina i Lenjina kao oca i svetog duha komunizma. Žukov i desetine miliona Rusa koji su odbranili svoju zemlju morali su da se zadovolje sa par prigodnih tekstova u Pravdi i svečanim prijemom za odabrane u Kremlju.

Nikita Hruščov je poput Staljina ima kompleks niže vrednosti pred generalom Žukovom tako da je i pod vladavinom Ukrajinca Veliki otadžbinski rat ostao u zapećku. Leonid Brežnjev je obnovio zvanično proslavu Dana pobede, ali je po dobrom komunističkom običaju prekrojio istoriju po svojoj meri: general Žukov se praktično nije pominjao kao da nije komandovao odbranom Moskve,  Lenjingrada, Staljlingrada i ofanzivom na Odru i Berlin. Dobrim delom zato što Žukov nije želeo da potvrdi izmišljenu priču po kojoj je Brežnjev učestvovao u borbama za Staljingrad. Drugi ukrajinski predsednik SSSR-a, kao i njegov mentor Hruščov, bio je politički komesar, daleko od prve borbene linije. Pripadao je onoj grupi ljudi, kao i Staljin, koji u bitkama ne komanduju nikada  “za mnom”, nego šalju druge da ginu za njih.

Najveći dan u novijoj ruskoj istoriji je konačno dobio svoju zasluženu dimenziju 1995. godine, na pedesetogodišnjicu pobede nad nacizmom. Zatim je u  prvim godinama Putinove vladavine Dan pobede postao najveće “crveno” slovo u prazničnom kalendaru Ruske Federacije. Snaga proslave trijumfa u Velikom otadžbinskom ratu je u tome što nije nametnuta, kao što to često biva u Rusiji, odozgo. 

Serija komemorativnih inicijativa, među kojima je “Besmrtni puk” najjača i najupečatljivija, kao pečurke su nicale u poslednje tri decenije prošlog veka. Ideja trojice novinara iz Tomska, od pre devet godina, da potomci boraca iz Velikog otadžbinskog rata nose slike svojih predaka, kojih više nema, ulazi u red najefektinijih propagandnih patriotskih novotarija. Iako su se ideatori iz sibirskog grada iz petnih žila trudili da njihova inicijativa ne bude zloupotrebljena, Putin i njemu bliske autokrate ili autokrate u pokušaju su zdušno prigrlile ideju. Uz Besmrtni puk, neizostavni deo ikonografije Dana pobede je i Georgijevska lenta, još jedan moćni simbol koji je donekle kompromitovan upotrebom u ratu u istočnoj Ukrajini. 

Ruski predsednik ne želi da izbriše čitavu sovjetsku prošlost. Putin ima pristup prema tom periodu kao prema švedskom stolu, uzima samo ono što jača njegovu vlast i Rusiju kakvu on zamišlja. Veliki otadžbinski rat je idealna prilika da se spoji komunistička i carska prošlost u pozitivnom i koherentnom kontekstu, što ga čini idealnim za transformaciju u nacionalni mit na kome graditi novu Rusiju. 

Izdizanje Velikog otažbinskog rata u sveto slovo sprečava ozbiljnije analize događaja tokom Drugog svetskog rata, uključujući ulogu Staljina, savezništvo sa nacistima, okupaciju Poljske, napad na Finsku, Katinjski masakr, deportacije nacionalnih manjina, masovne zločine, prekrajanje istine. Tako smo došli do paradoksalne situacije u kojoj se Staljinova figura rehabilituje a svi oni koji dovode u pitanje jačanje novog mita zavšravaju na klupi izdajnika ili rusofoba. Na istoku stare priče, rekao bi Bora Đorđević, ali onaj iz ranih osamdesetih…

Preporučujemo za Vas