NEKO DRUGI

Hibridi

Ako se uspostavi neka vrsta jednopartijskog sistema, uglavnom putem kontrole manje-više svega, od ulaganja i zapošljavanja do napredovanja, izbori su korisni kako bi se nadmoćnom većinom obeshrabrila opozicija, i politička i građanska. Ako se pojave žarišta opozicije, nadmoćna pobjeda na izborima je efikasan način da se ono, to žarište, ugasi
954 pregleda 0 komentar(a)
Ilustracija
Ilustracija

Koja je saznajna korist od hibridnih režima? Takođe, šta se postiže višekriterijumskim ocenjivanjem? Uzmimo Srbiju za primer. Vidimo li mi zaista da je reč o hibridnom režimu vlasti? Ili je možda reč o nekonsolidovanoj demokratiji? Uzmimo, prvo, ovo drugo. Da bi se demokratija konsolidovala potrebno je da je moguća demokratska, mirna smena na vlasti, dakle smena na izborima. Koliko je to moguće u Srbiji? Ukoliko je teško videti na koji bi način opozicija mogla da pobedi na izborima, teško je govoriti o demokratiji. Zašto? Zato što će biti teško razlučiti demokratiju, koja bi tek trebalo da se konsoliduje, od autokratije, koja je konsolidovana.

Što vodi pitanju šta je hibridni sistem? U srpskom slučaju možda bi moglo da se govori o nekonsolidovanoj autokratiji, a ne o nekoj kombinaciji demokratije i autokratije, ukoliko se održavaju izbori s predvidljivim ishodom. Uz to, naravno, ne bi trebalo zaboraviti da je reč o autokratiji zato što je predsednik države uzurpirao izvršnu vlast, koja mu po Ustavu ne pripada, a zakonodavna vlast uglavnom potvrđuje njegove odluke. Autokratija bi se mogla eventualno smatrati nekonsolidovanom zato što je još uvek potrebna fasada, dakle nije autokratija još legalizovana.

Ovde se često greši kada se opozicija poziva da ospori autokratske ambicije, u ovom slučaju predsednika države, na izborima. Jer, pretpostavlja se da je reč o demokratskom sredstvu, pa bi verovatno trebalo verovati da se izborima ne može konsolidovati autokratija. To je pogrešno i nije poznato od juče ili od skorašnjeg uspona takozvanih neliberalnih demokratija već zapravo od početka demokratizacije u Evropi i Americi pre više od dva veka.

Ideja je uvek ista, kao što znamo iz socijalističkog iskustva ili iz vremena takozvanih narodnih demokratija. Ukoliko se uspostavi neka vrsta jednopartijskog sistema, uglavnom putem kontrole manje-više svega, od ulaganja i zapošljavanja do napredovanja, izbori su korisni kako bi se nadmoćnom većinom obeshrabrila opozicija, kako politička tako i građanska. Ukoliko se pojave žarišta opozicije, nadmoćna pobeda na izborima je efikasan način da se ono, to žarište, ugasi. Tako što će se poslati jasna poruka da je otpor besmislen jer ničemu ne vodi. Uz to, podstiču se oni koji bi da traže mesto i ulogu u autokratskom sistemu. Konačno, novac kod kuće i poslovi, politički i komercijalni, sa inostranstvom usmereni su na adresu autokratske vlasti.

Šta se dobija ili šta se razjašnjava ako se ne govori o autokratiji već o hibridnom sistemu? Jasnoća svakako ne. Nekonsolidovanom demokratijom ukazuje se na to da je reč o nestabilnom režimu. Kad se, opet, režim karakteriše kao hibridni, to je neka vrsta dinamičke karakterizacije. Želi se reći da je smer kojim se kreće režim, koji je bio nekonsolidovano demokratski, autokratija. Ali da svejedno može da se predomisli, da se tako izrazim. Ovo je više nego nejasno, nekorisno je. Potpuno je nejasno kako bi se taj preokret mogao dogoditi ako se na izborima očekuje da opozicija izgubi ne naprosto ubedljivo već katastrofalno.

Reč je, dakle, o izborima kojima se teži konsolidaciji autokratije. Može se reći da je to ipak simplifikacija. Stvari su složenije. Prema jednom skupu kriterijuma, reč je o autokratiji, ali tu su i drugi kriterijumi prema kojima je ipak reč o demokratiji. Otuda hibrid, koji, doduše, ide u pravcu autokratije.

Ovo je nedostatak višekriterijumskog ocenjivanja režima. Postoje tehnički problemi koje ću ostaviti po strani. Nezavisno od njih, najpre, svaki empirijski režim je hibridan, jer recimo i autokrata dela u okviru određenih ograničenja. Recimo, povremeno mora izborima da ubeđuje narod da je nesmenjiv. Potom, neki će kriterijumi biti zapravo nedovoljno specifični. Recimo, korupcija. Mogu li demokratski režimi da budu korumpirani, pa i veoma korumpirani? Nije nepoznato da mogu. Zapravo, u nekim slučajevima to ih destabilizuje i može da podstakne narod, građane, da podrže autokratu. Čak i sa stanovišta efikasnosti, korumpirati autokratu može da bude, sa stanovišta stranih, ali i domaćih poslovnih ljudi jeftinije nego morati namiriti više demokratskih instanci.

Ako se već želi kategorizacija političkih sistema po režimima, jednostavnost je zapravo bolja i tačnija. Da li zaista neko ne vidi ko donosi sve odluke u Srbiji? I ko će nadmoćno pobediti na predstojećim izborima?

(novimagazin.rs)