EVROPSKI UGAO

Srbija je konačno postala “mala Rusija”

"Kao u Rusiji, i u Srbiji imamo jednu stranku, predsednikovu, koja osvaja polovinu i više glasova i jednu bivšu komunističku koja sigurno prolazi cenzus, svi ostali su na nivou statističke greške"

9257 pregleda 11 komentar(a)
Vučić i Putin, Foto: Beta/AP
Vučić i Putin, Foto: Beta/AP

Današnja Srbija pred parlamentarne izbore bi mogla da se opiše kroz naslov nadrealističnog romana Petera Pomeranceva o novoj Rusiji: “Nothing is True and Everything is Possible” (Ništa nije istina i sve je moguće). Nikada u istoriji nije bila istinitija definicija Srbije kao “male Rusije” na Balkanu, kao što je to danas. Izlazak građana Srbije na birališta ima isti smisao kao i održavanje izbora u Ruskoj Federaciji: potvrda moći predsednika i legitimacija njegove vlasti.

Dakle, u nedelju Srbi ne biraju i ne glasaju za novi skupštinski saziv i novu vladu, već daju legitimitet Aleksandru Vučiću. Proteklih osam godina je pokazalo da je nevažno ko je premijer, šef diplomatije, ministar unutrašnjih poslova, odbrane, ekonomije, lokalne samuprave ili pravde. To potvrđuje i kampanja koju vodi lično predsednik Vučić, koji bi, barem po Ustavu Srbije, trebalo da bude predsednik svih njenih građana i ne bi smeo da se meša u dnevnopolitički život.

Kao u Rusiji, i u Srbiji imamo jednu stranku, predsednikovu, koja osvaja polovinu i više glasova i jednu bivšu komunističku koja sigurno prolazi cenzus, svi ostali su na nivou statističke greške. Tako ćemo u parlamentu imati bivše komuniste, odnosno SPS; vulgarne nacionaliste, tamo Žirinovskog ovde Šešelja; umerenu levicu, u Moskvi Pravednu Rusiju u Beogradu Ujedinjenu demokratsku Srbiju. Biće i mesta za “patriote” iz Šapićevog Spasa kao što ima i za Rodinu u Dumi, a pronaći će se mesto i za Pokret slobodnih građana kao za rusku Građansku platformu, dok Čeda Jovanović i Nenad Čanak verovatno neće završiti, barem ovog puta, kao Griša Javlinski iz Jabloka.

Sledeći ruski scenario Vučić će i ovoga puta, i pored apsolutne parlamentarne većine svoje stranke, formirati koalicionu vladu sa premijerom i ministrima koji će svi morati da idu u njegov kabinet po mišljenje. Kao i u Rusiji, izborna kampanja više služi da se pokaže odanost šefu države nego da se osvoje glasovi, na njih ionako misli predsednik, ko drugi? Sa dolaskom na vlast naprednjaka i poslednja tekovina 5. oktobra - regularan izborni proces - je poništena.

Vučić nije postao politički Guliver u Srbiji zato što je izrastao u velikog državnika, već zato što je okružen armijom patuljaka, kako u svojoj partiji tako i u opoziciji: “liliputanci” se razlikuju samo po tome što bi jedni da mu verno služe i ovajde se što je moguće više a drugi maštaju da budu na njegovom mestu i silno su frustrirani što se ne vidi na horizontu kada bi to moglo da se dogodi. Slušajući opozicione prvake stiče se utisak da oni više žele da budu glavni i odgovorni urednici novina ili direktori televizija sa nacionalnom frekvencijom nego da upravljaju zemljom.

Nedeljno izjašnjavanje građana Srbije bi mogli i da nazovemo “Potemkinovim izborima”. Ako analizirate malo bolje panoramu političkih partija čija će se imena naći na glasačkim listićima, uočićete da je zajednički savetnik Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića, odradio bolji posao nego grof Potemkin za svoju ljubljenu Katarinu Veliku.

Na srpskoj izbornoj trpezi su zastupljene sve političke opcije pošto su formirane i one koje su nedostajale, poput Ujedinjene demokratske Srbije, a drugima je “olakšano” da sakupe neophodne potpise za učešće na izborima. Na taj način je Vučić stavio hipoteku na gotovo sve buduće parlamentarne stranke. Svaka od stranaka u bloku Savez za Srbiju koja bojkotuje izbore ima svog pandana među onima koji će biti na izbornim listama: od onih na desnici koje pokrivaju Dveri i Narodna stranka preko Stranke slobode i pravde na centru do Demokratske stranke na levici.

Po običaju, najveća gužva na političkoj pozornici je na desnici gde imamo široku lepezu partija, od radikala Vojislava Šešelja, Levijatana, Zavetnika, Naprednog bloka Velje Ilića, preko suverenista iz “Dosta je bilo” koji su “posrbili” narativ Matea Salvinija, Marin Le Pen i Viktora Orbana, do populista Aleksandra Šapića (Spas) i salonskih nacionalista iz DSS-a koji su se sakrili iza koalicionog imena “Metla”. Pokret slobodnih građana Sergeja Trifunovića pokriva razjareni deo glasačkog tela, Ujedinjena demokratska Srbija lovi ono malo što je ostalo proevropskih birača dok je Čeda Jovanović sa Koalicijom za mir spao na to da preko stranaka manjina brani svoj poslanički mandat. Bolna činjenica za Srbiju je da je u prethodnih 30 godina, od uvođenja višestranačja, imala samo dvojicu premijera koji su se mešali u svoj posao: Zorana Điniđića i Vojislava Koštunicu. Svi ostali su bili marionete u rukama Slobodana Miloševića, stranih ambasadora u Beogradu, Borisa Tadića ili Aleksandra Vučića: od Dragutina Zelenovića, Radomana Božovića, Nikole Šainovića preko Mirka Marjanovića i Zorana Živkovića do Mirka Cvetkovića, Ivice Dačića i Ane Brnabić.

Bez obzira da li je predsednik Srbije bivši komunista, bivši demokrata ili bivši radikal, stil vladanja je uvek isti i ogoljeno protivustavan: u Srbiji su se toliko navikli da šef države, čiji je prvi zadatak da bdi nad poštovanjem Ustava, jeste prvi koji ga krši flagrantno i svakodnevno. Razlika je samo u opsegu interesovanja, egocentričnosti i energiji. Miloševića je interesovala samo velika politika, Tadića da bude važan i šarmantan, dok Vučića sve zanima, on želi da bude država, kao Luj XIV. U Srbiji su sa Vučićem svi izbori postali predsednički, bez obzira da li su parlamentarni, pokrajinski ili lokalni. Građani su uvek pozvani da se izjašnjavaju o njemu, čak i kad biraju predsednika mesne zajednice u Lajkovcu ili kućnog saveta zgrade u Mirijevu. Šanse da bojkot izbora uspe su minimalne. Koalicija Savez za Srbiju koja zagovara neizlazak na birališta nema ni instrumente a ni kapacitete da nadgleda izbore. Ozbiljne međunarodne organizacije za nadgledanje izbornog procesa su nezainteresovane tako da će krilatica pripisana Staljinu “ko glasa ne odlučuje ništa, ko broji glasove odlučuje o svemu” imati svoju novu potvrdu u nedelju veče.

Jedini stvarni protivnici Vučića su ravnodušnost i dolazeća ekonomska kriza. Agresivan, brutalan i vulgaran rečnik tabloida i televizija sa nacionalnim frekvencijama je pokazatelj koliko su građani u Srbiji otupeli na medijske kampanje i ne reaguju: elektroencefalogram je potpuno ravan. Kampanja protiv Crne Gore je najbolji primer da ljudi više ne nasedaju na tabloidne spinove. Vučićevi medijski kerberi su toliko puta plašili ljude “vukovima” da im kada budu stvarno došli - niko neće verovati. Ko želi dobro Vučiću trebalo bi da ga podseti da Luj XIV nije rekao “Država to sam ja”, ali jeste na samrtnoj postelji izustio:”Je m’en vais, mais l’ètat demeurera toujours” (Odlazim, ali država će zauvek ostati).