NEKO DRUGI

Peti oktobar i poraz sjećanja

Tektonsko političko pomjeranje koje je Srbiju uvelo u XXI vijek i vratilo je na matični kontinent, danas je zapravo datum za koji se ne zna šta tačno označava i ko i kako bi uopšte trebalo da ga obilježi

83 pregleda 0 komentar(a)
Demonstracije u Beogradu 5. oktobra 2000., Foto: Reuters
Demonstracije u Beogradu 5. oktobra 2000., Foto: Reuters

Tačno na 20. godišnjicu petooktobarskog prevrata iz 2000, minijaturna Demokratska stranka Srbije, čiji je nekadašnji predsednik Vojislav Koštunica postao predsednik države umesto Slobodana Miloševića, raspustila je sve svoje odbore širom Srbije.

Nekoliko dana pre ove godišnjice, minijaturna Demokratska stranka, čiji je nekadašnji predsednik Zoran Đinđić bio motor društvenih promena i prvi demokratski premijer, podelila se na dva još minijaturnija dela, koji se sada svađaju oko na svaki mogući način skromne ostavštine, koja je pri tome još i pod hipotekom, doslovno i simbolički.

Tako je Peti oktobar, 20 godina kasnije, formalno i suštinski ostao bez „nosilaca autorskih prava“.

Tektonsko političko pomeranje koje je Srbiju uvelo u XXI vek i vratilo je na matični kontinent, danas je zapravo datum za koji se ne zna šta tačno označava i ko i kako bi uopšte trebalo da ga obeleži.

Od vremena euforije neposredno nakon prevrata kada je bilo ideja da se peti oktobar ubuduće obeležava kao državni praznik, stiglo se do toga da taj datum prolazi u potpunoj anonimnosti – što je čak i bolji slučaj, pošto ima i pokušaja izmeštanja u mejnstrim radikalnog revizionizma, po kojem bi taj datum imao označavati „poraz slobodne Srbije i njen privremeni pad u ruke izdajnika i stranih plaćenika“, ili kako se to već kaže na tom drvenom neostaljinističkom jeziku koji je doživeo srećnu „patriotsku“ mutaciju.

I stvarno, kad se razložno pogleda, ko uopšte treba danas da obeležava taj jubilej na način primeren njegovom izvornom značaju?

Zar možda vlast Republike Srbije, sastavljena od ljudi i partija koje su se tog dana pre 20 godina našle na poraženoj i istorijski, činilo se, pregaženoj i odbačenoj strani?

Možda Aleksandar Vučić, koji je tog dana naglavačke izleteo iz ministarskog kabineta? I koji je posle, u nekoj od onih svojih neverovatnih televizijskih seansi, rekao kako je tih prevratnih dana odvažno izašao na ulicu gde su ga skolila izvesna „dva narkomana“, ali ih je on „nokautirao“?

Još je sreća da je u tom ispovednom trenutku bio nadahnut skromnošću, inače bi nokautirao bar šestoricu, po svoj prilici jednim udarcem.

S druge strane, i za dobar deo današnje opozicije nije baš jasno kakve bi tačno veze mogao imati s petim oktobrom. Ne iz prirodnih generacijskih razloga, nego zato što se tu uglavnom radi o ljudima koji su tih dana bili „sitni igrači“, ili sasvim nevidljivi, ili čak na suprotnoj strani. Tako da bi i njihovo pozivanje na „prirodno pravo“ da baštine ovaj jubilej bilo lako dovesti u ozbiljnu sumnju.

Ali, ima nešto što se čini važnijim za svojevrsnu „anonimizaciju“ ovog datuma i svih njegovih konotacija od svega prethodno navedenog (mada je s prethodno navedenim tesno povezano).

Još je uveliko u vreme vlasti DOS-a i raznih njegovih derivata prvo ispotiha i iz drugog plana, pa sve jače i vidljivije, na kraju već sasvim agresivno i u tonu „samorazumljivosti“, započeo ozbiljan i temeljan proces restauracije „vrednosti“ iz devedesetih, da bi s povratkom presvučenih radikala i nepresvučenih socijalista na vlast taj proces bio sasvim ozakonjen.

Sastavni deo tog procesa bilo je postepeno odomaćenje - kroz neprestano javno, pre svega medijsko, takoreći „hipnotički“ besomučno ponavljanje floskula čiji je centralni motiv bio da se petog oktobra 2000. nije dogodilo ništa, ili barem ništa dobro, da je razočaranje i izneverenost jedino što treba da osećamo u vezi s tim datumom, a da je stanje u Srbiji isto, ako ne i gore nego tokom devedesetih, da su na vlast došli lopovi koji su „opljačkali Srbiju“ (prethodno, dakle, neopljačkanu) i da, sve u svemu, nema baš nikakvog razloga da se bilo ko - ako i sam nije „žuti lopov“ ili neka slična babaroga iz revizionističke kuće straha - tog datuma seća i da ga obeležava.

U takvom medijski stvaranom i posredovanom okruženju, razume se da je svaka sledeća godišnjica petooktobarskog sloma jedne krvave vladavine koja nije unesrećila samo Srbiju nego i dobar deo prostora ubijene Jugoslavije, bila sve skromnija i tiša, sve nevidljivija, a da su javni prostor i javno pamćenje u vezi s njim sve više zauzimali oni koji su imali svaki mogući razlog i motiv da to javno pamćenje deformišu.

Konačno, na 20. godišnjicu, čini se da su u toj bici za sećanje ili protiv njega, baš oni neopozivo pobedili. Samo, nije to pobeda nad njihovim političkim konkurentima, nego nad samom Srbijom i svakom njenom boljom budućnošću, građenom na onome što je bilo valjano u prošlosti.

(slobodnaevropa.org)