Pre desetak godina na brifingu u misiji Ruske Federacije pri EU u Briselu ambasador Vladimir Čižov je u svom prepoznatljivom stilu, malo u šali a malo više u zbilji, prokomentarisao vest o razgovorima visokih zvaničnika Vašingtona i ključnih evropskih prestonica o Kosovu rečenicom: “Za Kosovo će biti novost kad bude bio na agendi prioriteta razgovora Moskve i Vašingtona”.
Te Čižovljeve opaske sam se setio čitajući i slušajući egzaltirane ili zabrinute komentare, u zavisnosti iz kog ambijenta su dolazili, o telefonskom razgovoru novog predsednika SAD Džoa Bajdena i nemačke kancelarke Angele Merkel u kojem je jedna od tema razgovora bio Zapadni Balkan. U suštini, opaska ruskog ambasadora je validna i danas: vest bi bila da Bajden i Merkelova nisu pričali o našem regionu, a da su Džo i predsednik Rusije Vladimir Putin divanili o brdovitom Balkanu.
Za Prištinu, i njene evroatlantske aspiracije, bilo bi mnogo važnije da je Bajden okrenuo broj telefona španskog premijera Pedra Sančeza nego što je ćaskao sa liderima EU i NATO članica koje su priznale Kosovo. Lider španskih socijalista je jedini premijer evropskih članica G20 sa kojim Bajden nije imao telefonski razgovor od pobede na izborima za Belu kuću u novembru.
Naravno, nije Kosovo razlog takvog tretmana Madrida u Vašingtonu. Bajden je demokrata starog kova, a španska vlada je previše levičarska, da ne kažemo “komunistička”, po merilima nove administracije. Zbog toga je Bajdenov savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven dobio zadatak da zvanično kontaktira Monklou, odnosno svoju koleginicu u Sančezovom kabinetu Emu Aparisi. Njih dvoje su se dotakli serije tema od zajedničkog interesa, od Kine preko Latinske Amerike do Sahela, kao i borbe protiv pandemije kovida-19 i klimatskih promena.
O Kosovu ni reči i pored toga što je Španija najvažnija članica NATO i EU koja ne priznaje jednostranu proglašenu nezavisnost Prištine i što je to najveće razmimoilaženje Vašingtona i Madrida u međunarodnoj politici. Nije zabeleženo ni da su predstavnici nove američke administarcije u kontaktima sa kolegama iz drugih zemalja članica NATO i EU, koje ne priznaju Kosovo, pokrenuli temu nekadašnje južne srpske pokrajine.
Aleksandar Vučić nije prvi srbijanski lider koji na račun Kosova bilduje politički ego i širi uverenje o svojoj važnosti i uticaju. Srbija nije prepreka Kosovu na putu za EU, a ni za članstvo u Ujedinjenim nacijama. Štaviše, za razliku od Srbije koja ima problem sa onim što piše u Ustavu i realnim stanjem na terenu, Kosovo tačno zna gde su mu granice. Paradoksalno, Kosovo bi u teoriji moglo da uđe u EU čak i bez tzv. sveobuhvatnog sporazuma ili nekog drugog rešenja sa Srbijom, kada bi ga priznale sve članice EU, dok Srbija neće moći da postane članica EU sve dok ne reši svoje odnose sa Kosovom.
Ni prethodna, ni sadašnja vlast u Beogradu nije bila dovoljno mudra i visprena da shvati jednostavnu činjenicu: Srbija od rešavanja statusa Kosova može samo da izgubi, od normalizacije relacija može samo da dobije. U Briselu su svesni da je čitava politička konstrukcija EU za rešavanje spornih pitanja na Zapadnom Balkanu, a posebno oko Kosova, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije, ušla u ćorsokak onog momenta kada je postalo jasno da pregovori o članstvu u EU nisu instrument da republike bivše Jugoslavije i Albanija dostignu evropske standarde već da se njihov ulazak u EU odloži na što duži mogući rok.
Predsednik Vučić je ponovo zavrteo maglovitu priču o “inovativnom rešenju” za Kosovo tokom susret sa Emanuelom Makronom u Jelisejskoj palati. Na stranu što je Pariz pogrešna adresa za promovisanje te ideje - na Zapadu postoje samo dve validne adrese, Vašington i Berlin, na kojima bi moglo da se priča o “inovativnim solucijama” za Kosovo - Beograd može samo da traži “inovativan način” kako da prizna ili da se odrekne Kosova.
Na drugoj strani, forsiranjem dijaloga sa Prištinom, pod okriljem EU, Beograd može puno toga da uradi na normalizaciji odnosa sa nekadašnjom pokrajinom. Takav razvoj događaja bi omogućio Beogradu da vruć krompir Kosova prebaci u dvorište Vašingtona, Berlina i Brisela uz principijelni stav: ”Mi naše odnose sa Prištinom normalizujemo i regulišemo, a vi vidite kako ćete Kosovo da učlanite u Ujedinjene nacije i pokrenete evroatlantske integracije, Srbija nema pravo veta u Savetu bezbednosti UN, a nije ni članica EU ili NATO da bi mogla da blokira Kosovo”.
Osim u Prištini, uvrštavanje Zapadnog Balkana na prioritentnu listu tema između Bajdena i Merkelove, proizvelo je veliki entuzijazam i u Sarajevu. U bošnjačko-bosanskom političkom bloku su uvereni da će Bajdenova administracija otvoriti vrata za ukidanje entiteta i stvaranje unitarne i pseudograđanske države u kojoj bi majorizovali one koji ne dele njihovo viđenje nekadašnje centralna republike SFRJ.
Za lidere stranaka sa centralama u prestonici BiH način na koji je režim Mila Đukanovića interpretirao formu građanske države u Crnoj Gori je ideal kojem i dalje teže. Upravo zbog toga su stranački prvaci i mediji u Sarajevu, reagovali tako ostrašćeno i zlonamerno na demokratske promene koje su građani Crne Gore čekali 30 godina, ciljajući Dritana Abazovića i Uru.
Novi stanovnik Bele kuće ne može ništa više da uradi što već nije mogao u vreme Obaminog mandata. Naprotiv, Bajden se kao potpredsednik bavio uglavnom istočnom Evropom i Zapadnim Balkanom, što svakako neće moći kao predsednik, imajući u vidu seriju velikih problematičnih dosijea na domaćem i međunarodnom planu, kudikamo važnijih od naših zapadnobalkanskih.
U sledeće četiri godine nova administracija u Vašingtonu neće mnogo toga uraditi na unutrašnjim reformama u BiH, ali će doći do značajnog ubrzanja puta Sarajeva ka članstvu u NATO. Nije isključeno da do kraja Bajdenovog mandata BiH postane članica Severnoatlantske alijanse.
Angela Merkel je na kraju svog četvrtog mandata i budući da neće učestvovati u trci za još jedan kancelarski mandat, njen kapacitet da utiče na lokalne vlastodršce u bivšoj Jugoslaviji i Albaniji je sveden na kurtoaznost i galanterije. Kancelarka zna da ne može mnogo traži a lokalni lideri su svesni da ne moraju mnogo da daju jer je septembar tu, gotovo iza ugla.
Iluzorno je nadati se i u francuskog predsednika Emanuela Makrona kao sponzora proširenja EU. U Francuskoj ne možete da dobijete izbore na balkanskim pitanjima, ali možete da ih izgubite. U prevodu, bilo kakav uspeh na Zapadnom Balkanu ne bi doneo glas više francuskom predsedniku u pokušaju da obezbedi drugi mandat u Jelisejskoj palati. Svaka popustljivost Makrona prema našem regionu vodila bi ga na klizav teren jer kad Francuzi čuju za Zapadni Balkan prve asocijacije su kriminal i proširenje EU, krajnje nepopularni argumenti u Petoj republici.
Bonus video:
