evropski ugao

Velika Albanija, ili veliki blef

Lansiranje poruka albanskog premijera Edija Rame i budućeg premijera Kosova Aljbina Kurtija o ujedinjenju je veliki blef iz više razloga. Nijedna država na svetu ne bi priznala novi subjekat, a Albanci bi tu vrstu ujedinjenja platili većom izolacijom nego komunistički režim Envera Hodže

13195 pregleda 31 reakcija 17 komentar(a)
Zastava Albanije (Ilustracija), Foto: Shutterstock
Zastava Albanije (Ilustracija), Foto: Shutterstock

Od svih “strašila” za plašenje Srbije, regiona i EU po pitanju Kosova je najmanje kredibilina pretnja o ujedinjenju nekadašnje srbijanske pokrajine i Albanije, odnosno stvaranja “velike” ili “etničke” Albanije, kako sami Albanci preferiraju da zovu panalbanski san. Već smo se navikli da albanski i kosovarski lideri u izbornim kampanjama, povodom godišnjica ili kada je potrebno skrenuti pažnju sa afera i skandala, posegnu za pričom o ujedinjenju. Kvalitativan pomak je što su tu matricu o ujedinjenju Kosova i Albanije počeli da koriste promoteri nezavisnosti Kosova u “anglo-američkim” krugovima kao uvijenu pretnju Srbiji i EU šta će se dogoditi ako ne bude postignut dogovor Beograda i Prištine, pod okriljem EU.

Nema sumnje da su Vašington i London, glavni sponzori jednostrano proglašene nezavisnosti Prištine, u nepovoljnoj situaciji jer nemaju na raspolaganju ni “štap” ni “šargarepu” za Beograd. Ne mogu da uvedu sankcije Srbiji što ne priznaje Kosovo a nemaju ništa ni da ponude za eventualno priznanje. Licemernost Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije prema Prištini se ogleda u njihovom zalaganju da EU dozvoli građanima Kosova da slobodno putuju u zemlje Šengen zone, a pritom im ne pada na pamet da Kosovarima daju bezvizni režim. Ne pomažu ni Bibi Reksa, ni Rita Ora, a ni Dua Lipa.

EU, za razliku od Amerikanaca i Engleza, ima u svojim rukama i “štap” i “šargarepu” za Srbiju, ali ne želi ili ne može da ih koristi. Štap ne može da koristi jer pet država članica EU ne priznaje Kosovo, a barem još deset, i pored priznavanja Prištine, ima filosrpske stavove i ne bi odobrili bilo kakvo uvođenje sankcija prema Beogradu zbog nepriznavanja Kosova. Šargarepu zvano članstvo u EU, Francuska, Nemačka, Holandija i skandinavske zemlje, ne žele da koriste jer im ne pada na pamet da “prošvercuju” Srbiju u članstvo da bi rešili pitanje Kosova, čak ni za ljubav Vašingtona a ni zbog straha od Moskve i Pekinga.

Lansiranje poruka albanskog premijera Edija Rame i budućeg premijera Kosova Aljbina Kurtija o ujedinjenju je veliki blef iz više razloga. Prvi je što nijedna država na svetu ne bi priznala novi subjekat a drugi je što bi Albanci tu vrstu ujedinjenja platili većom izolacijom nego komunistički režim Envera Hodže. Njegova Albanija je barem imala Kinu Mao Cedunga na svojoj strani, Ramina i Kurtijeva “Velika Albanija” ne bi imala nikoga. Štaviše, sa ujedinjenjem Prištine i Tirane, veliku cenu bi platili Albanci u Crnoj Gori, Srbiji, Severnoj Makedoniji i Grčkoj jer bi granice bile hermetički zatvorene sa njihovom maticom i uveden embargo koji bi bio mnogo rigorozniji nego što je bio primenjen prema SR Jugoslaviji.

Ujedinjenje Kosova i Albanije je aspolutno neprihvatljivo za EU, ali i za SAD, jer bi se ispostavilo da bombardovanje Srbije i ulazak NATO snaga na Kosovo nije bilo u službi zaštite ljudskih prava, već realizacije nacionalnih ciljeva jedne etničke grupe. Luksuz koji SAD i EU ne mogu sebi da dozvole u istorijskom momentu kada Rusija kida komad po komad teritorije susednih država, kada Kina pokorava Hong Kong kršeći potpisane sporazume i sprema invaziju na Tajvan i kada Turska bezočno krši suverenitet i teritorijalni integritet Sirije, Iraka i Libije. Jedan od tri noseća postulata Kontakt grupe u pregovorima o konačnom statusu Kosova jeste da bivša južna pokrajina Srbije ne može da bude priključena ili da se ujedini sa drugim državama ili teritorijama. Kakvu bi poruku poslali EU, SAD i Velika Britanija ako bi pogazili sami ključno pravilo koje su postavili?

Odgovor na stvaranje Velike Albanije, ne bi bilo stvaranje Velike Srbije, Velike Hrvatske, Velike Bugarske ili promena etničkog sastava BiH. Ostvareni san o Velikoj Albaniji postao bi mnogo veća noćna mora za same Albance nego za one koji od nje strahuju ili je priželjkuju. Albanija i Kosovo su već geografski i geostrateški slepo crevo Evrope i Zapadnog Balkana, ujedinjeni bi postali u svakom smislu, ne samo geografski, “veliko slepo crevo”.

Aljbin Kurti je tipičan hibridni balkanski političar koji bi da sprovodi 19-vekovne nacionale ideje upotrebom savremene tehnologije. Edi Rama je pragmatičan, on lično zna da je priča o ujedinjenju šarena laža, ali veoma upotrebljiva i korisna kada treba skrenuti pažnju javnosti. Poslednji panalbanski performans Rame je imao za cilj da potisne eksplozivnu priču o njegovim ministrima, savetnicima i bliskim “biznismenima” koji jedu bifteke u zlatnoj foliji u Dubaiju, dok Albanija prolazi kroz ekonomsku krizu i skandalozno lošu borbu protiv koronavirusa. Ne bi se Rama mnogo brinuo da parlamentarni izbori nisu na programu za dva meseca.

Sali Beriša je idealan primer kako se manipuliše Velikom Albanijom. Bivši albanski predsednik i premijer je u nekoliko navrata menjao svoj stav za 180 stepeni. Tek što je postao predsednik Albanije 1992. godine primio je u “državnu” posetu Ibrahima Rugovu, lidera kosovskih Albanaca, i obećao mu svu moguću logističku podršku za dobijanje nezavisnosti Kosova. Istvoremeno, Berišina Albanija je pomogala zdušno Srbiji i Crnoj Gori da probije ekonomksi embargo uveden zbog ratova u BiH i Hrvatskoj. Koju godinu kasnije, pod pritiskom SAD, koje su tada imale prioritet da reše pitanje Bosne i Hercegovine, Beriša se zalagao da Kosovo dobije najširu moguću autonomiju u okviru Srbije. A onda je na poslednjim izborima na kojima je učestvovao kao lider stranke, 2013. godine, igrao na kartu “Velike Albanije”. Aktuelni premijer Rama, po svom stilu vladanja, bahatom ponašanju i vezama njegovih bliskih saradnika sa organizovanim kriminalom, je postao drugo lice iste medalje.

Za razliku od drugih balkanskih naroda koji mogu da veličaju prošla vremena kada su njihove države, uslovno rečeno, bile “velike” Albanci nemaju šta da glorifikuju. Ne računajući naci-fašistički period tokom Drugog svetskog rata, Velika Albanija nije nikada postojala, a Kosovo i Albanija, sem te kratke epizode tokom italijansko-nemačke okupacije nisu imale nikada zajedničke organe vlasti. Čak ni u okviru Turske i podele na vilajete budući da su Skadarski i Janjinski vilajet pokrivali dobrim delom današnju Albaniju, a Kosovski i Bitoljski su pokrivali teritoriju današnjeg Kosova, Preševske doline, Raške oblasti i zapadne Makedonije.

Svaki narod se ogleda u državi ili državama koje je stvorio. Ono što vide Albanci u Albaniji i na Kosovu očigledno nije ono što su želeli. Dok se maše albanskom zastavom i rukama formira orao koji leti, sreća se traži daleko od zavičaja. Kao da se ostvarilo proročanstvo albanskog bega koje je zabeležio Indro Montaneli: “Želeo sam Albaniju koja bi poštovala druge i bila poštovana, Albaniju sa zakonima, okrenuta sadašnjosti a ne prošlosti, malu veliku Albaniju koja nije samo hrabra i gostoljubiva nego i obrazovana, građanska. Kada je umro moj otac, koga sam mrzeo, zauzeo sam njegovo mesto na čelu naših plemena. Uveo sam nove zakone, nove običaje, presuđivao sam onima koji su praktikovali krvnu osvetu, želeo sam da sve primoram da bonifikuju zemlju od močvara i grmlja. I onda su pokušali da me ubiju. Oprostio sam zaverenicima. Opet su pokušali. Tada sam shvatio da protiv mene nemam stvari i običaje već ljudsku narav: i onda sam poželeo da promenim narav mojih ljudi. Sve dok mi jednog dana moj mudri barjaktar ne reče: Ti si sve u pravu moj gospodaru, a mi svi grešimo, ali tvoje “pravo” je inostrano a naše “krivo” je albansko. Mudro je govorio moj barjaktar. Albance koja sam ja želeo da preuredim su imali mnogo nedostataka, ali su bili albanski, i Albanci, sa svim svojim manama, su opstali sami protiv svih, protiv Turaka i protiv Slovena. Sada shvatam da je potrebno da vrline koje sam ja propagirao postanu albanske vrline jer u suprotnom nikada ne bi bile vrline za moj narod. Ali to ne ide brzo kako bi hteo moj sin, ili kao što biste Vi želeli da ste Albanac, a i Vi biste me mrzeli da ste moj sin. Jer, znate, vlastiti otac se voli samo kada je mrtav, kao što se i otadžbina voli samo kada je izgubljena”.

Preporučujemo za Vas