NEKO DRUGI

Radnjice, Lidl i raja in d midl

Izgleda i epidemije, baš kao i režimi, mogu da upadnu u dekadentnu fazu, "baroknu", skoro otvoreno mahnitu

2686 pregleda 2 komentar(a)
Ilustracija, Foto: Betaphoto
Ilustracija, Foto: Betaphoto

Bila je sreda, prvi dan bizarnog petodnevnog "kompromisnog lokdauna", koji je u prevodu nešto kao "će zatvorimo što možemo i smemo, a za ostalo se pravimo ludi". Desilo nam se nešto sa šporetom, izgledalo je dosta opasno, došao je majstor i rekao da jeste i opasno i hitno: trebalo je zameniti tzv. trofaznu utičnicu, komplet i "mušku" i "žensku", šta god to značilo, jer ova je izjedena i neupotrebljiva, a mogla bi i požar da napravi. Okej, ali - šta sad? Novu utičnicu treba kupiti, a nema se gde jer su prodavnice elektroopreme po naredbi dr. Paje Patka i ekipe zatvorene, pošto su baš one zloglasna legla zaraze (što virus voli utičnice, čudo jedno). Hipermarketi rade, ali oni to ne prodaju, proverili smo. I šta nam preostaje? Da pet dana kuvamo ručak na logorskoj vatri pred zgradom? Srećom, majstor se setio svog drugara taksiste koji "zna ceo grad", ovaj je okrenuo Garija koji ima odgovarajuću radnju na periferiji, a blizu nje i živi... I tako, štednjak je bio ponovo naš, uz mnogo cimanja i utrošoka u vremenu, živcima i gorivu, doduše. Čak smo i ručali, već oko sedam uveče!

Sutradan smo krenuli u kupovinu u Lidl. Eto nama izlaska, kad već nema pozorišta i bioskopa (takođe zloglasnih faktora sveopšteg koronskog pomora: ko se nije zarazio u pozorištu, nije imao rašta ni dolaziti), daj šta daš... Kad ono, pred Lidlom - dugačak red?! Toga još nikada nije bilo... Neko nas je izmalteretirao i neodgovorno se razbacivao našim vremenom samo da bismo ušli u običnu prokletu radnju, gde je, naravno, bila gužva kao i uvek. A kako i da ne bude? Smisao takvih radnji je da u njima bude gužva, pa nisu to Diorovi butici. Međutim, neko je morao da upriliči teatar apsurda od posebnih "antiepidemioloških mera" pred radnjama, da sebe opravda, a nas izmaltretira.

Ovakve scene pred hipermarketima su direktan proizvod vrlo opravdanog protesta zanatlija i ugostitelja zbog prisilnog zatvaranja. Nevolja je, međutim, s načinom, a tu je nevoljni Lidl postao metafora svih onih koji nešto "smeju". Tu, naime, proradi zastrašujuća ropska filozofija tzv. našeg čoveka, koji, uočivši besmislenu neravnopravnost, ne uzme da zahteva "hoćemo i mi kao Lidl!", nego zakuka "a zašto Lidl radi ako mi ne smemo?" Ne bi, dakle, njemu smetalo ni da je pod ključem, samo ako su i drugi pod ključem... Mada od toga nema baš nikakve vajde.

To je, dakle, bio četvrtak, a petak je doneo novu lokdaun aferu. Knjižare već treći dan nisu radile, što je već bio akt potpune sumanutosti štapskih zaptija (radile su i u vanrednom stanju), a onda je neko otkrio i objavio da jedino knjižare Službenog glasnika rade, i to - sa dozvolom. Uz nešto prateće opravdane ironije, drugi knjižari i izdavači reagovali su ispravno: ne "zatvorite Službeni glasnik da svi zajedno i ravnopravno pocrkamo", nego "kako rade oni, tako pustite i nas da radimo!" I tako i jeste, od danas: mala, ali slatka pobeda protiv patkovgradskih siledžija.

Šta je naravoučenije ovih nekoliko prizora? Možda to da izgleda i epidemije, baš kao i režimi, mogu da upadnu u dekadentnu fazu, "baroknu", skoro otvoreno mahnitu. Izgleda da je srpski odsek globalne pandemije upravo u takvoj dekadenciji: naš "ludi vladar" kao iz žanrovskih filmova posustaje u mahitosti pred "ludim naučnicima" kao iz jeftinih stripova, pa se već u poređenju s njima doima gotovo normalnim, a ovi su se otkačili od svake stvarnosti, i veselo jure lokomotivom bez mašinovođe pravo u tandariju. A kraj pruge se nazire. Krajnje je vreme da neko pritisne kočnicu.

(vreme.com)