DRUGI PLAN

Forsiranje mraka

Ili: Kako koračati kroz tamu i održati zdrav duh kroz spasonosni optimizam u vremenu lišenom osjećaja za bajku

42157 pregleda 257 reakcija 54 komentar(a)
Foto: limundo.com
Foto: limundo.com

Nekada davno, prije nego su obukli haljine politike, nagoni su bili normalna stvar. Ako ti se nakupilo, pucao si, prebio slabijeg ili prosto napisao pjesmu. Toliko se očaja namnožilo u sparnim noćima, da smo iz Bara u Sutomore kretali pješke.

Gazio sam tu dionicu više puta, prolazio pored Opatije ratačke kao pored turskog groblja, što će reći, bio sam multikulturan, baš kao mnogi Samir što se prestavljao kao Saša, samo da bi opalio kakvu iz lajkovačkog sreza.

Ništa nije bilo sveto osim jedne stvari. Nije se sumnjalo samo u jednog idola - skinuti mrak značilo je postojati, i svi koji taj Rubikon nisu prošli, gazili su dolinu suza svjesni da je njihovo postojanje na nekoj vrsti provjere. Sredina nije pomagala, obraćala se mladom čovjeku tonom poslovice. Prva je obaveza muškarca da valorizuje svoj nagon. Neprekidno kidisati znači biti na putu istine, jer ne radi ono lijepi, nego to radi uporni. Svi smo htjeli da budemo uporni, jer nismo vidjeli koliko smo lijepi. Ali, dobro sad…

Klizimo tako pješke, gazi moj drug Goka pačijim kljunom kroz gusti mrak, kao neka ekspedicija koja je krenula u krivolov, prtimo Jadranskom cestom kroz onaj šut oko Črvanja i briga nas za Vensa i Ovena, sve dok nabadamo nekud i krećemo se. Goka pošten do granica mogućeg, priznaje da su nam upravo ta koračanja kroz mrak najljepši dio izlaska. Tu pričamo, filozofiramo na čistom jodu i maestralu, tu postojimo odvojeni od utakmica, Bara i Sutomora, diktata hormona i politike koja je već počela da nas okupira, što je bio strašni simptom nejebice. Kad jednom stignemo u Sutomore, sve će se naše sanjarije urušiti, toliko smo znali. Svake večeri ista priča, prosto, bilo nas je koji nismo kidisali, osjetljivih duša kojima je preča bila struktura bajke. Znači, ljubav, glavni začin bajke, to je bio smisao i cilj naših potraga.

Četiri ujutro brzo dođe, tad već idemo pokunjeni nazad. Priča je utihnula, slušamo preostale basove zaglavljene u ušima. U trenu koji nikad neću zaboraviti Goka staje nasred ceste i napetih vratnih žila kao da mu je zadnje objavljuje kredo i istinu koja ga je pogodila naglo, pa nema kad da čeka. I kome će je reći ako ne svojim drugovima? Nama što koračamo u cipelama sa pačijim kljunom i vonjamo po zelenoj maliciji, pod tim borovima, u toj ikebani od promašene mladosti, željni svake istine, pa i Gokine.

- Treba se zajebavat'!

Tako je, bravo Goka, još jedna noć iz koje se vraćamo pješke kao dunsteri, ali ovog puta sa velikom istinom: Treba se zajebavat'! Ponovio je svoj iskaz više puta i počeo glasno da se smije, zastao sam, pogledao ga i ćutke nastavio da koračam kroz slan vazduh i južinu, u pravcu lučkih silosa koji su virili iza krivine.

Eto, to je priča, nije neka, znam, ali treba se zajebavat'! Samo sam toliko htio da poručim u ovim danima kad se gine od ozbiljnosti. Treba se zajebavat', kako je rekao Goka. Neka oproste viši umovi, ali to je poenta ovog teksta. Ne ovog teksta, nego i ovog autora. Nikad bliže istini nisam bio nego te davne noći, a Goka nikad dalji onoj raboti, ali to valjda tako biva, udar nađe iskru u kamenu, pa se i danas sjećam njegovog herojskog lica u grču od smijeha.

Čitam posvuda da su važne face zabrinute oko kineskog duga. To je sad na redu. Lijepo kažem, treba se zajebavat'. Čekaj, možda se upravo svi zajebavaju, kad dižu glas šest godina kasnije. Kao da se nije znalo kakav je kredit do juče, građanstvo je u šoku. Ta nagla buđenja pažnje i grozna ozbiljnost kojom se društvo zaleti na goruću temu, liči na staro sutomorsko korzo, ono kad se probijaš iz muzike u muziku. Pet metara moravca, pa diska, pa ti Mira Škorić uleti majgeri, pa se poljubiš sa onim tencem iz Nevernih beba, kao na traci krećeš se sav ozbiljan i sa stavom kakav ti samo nepravedne sankcije mogu nametnuti. E baš tako se na pokretnoj traci smjenjuju društv. političke teme, svako istrese ozbiljne misli, do sljedećeg pitanja, kad se ovo prošlo zabatali - i nikad u dom.

Prihvatam da je ovaj kraj preozbiljan, da bi se uzeo bez doze zajebancije.

Preporučujemo za Vas