EVROPSKI UGAO

Srbi u Crnoj Gori nisu kao Albanci u S. Makedoniji, a ni kao Srbi u BiH

Motivi predsjednika Srbije da se poziva na procenat Srba u Crnoj Gori i da podvlači kako se on posebno brine o njima, ukazuje na želju da ih paternalizuje i koristi za lične političke ciljeve

31811 pregleda 392 reakcija 139 komentar(a)
Foto: Reuters
Foto: Reuters

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo je uporedio Srbe u Crnoj Gori sa Albancima u Severnoj Makedoniji na Glavnom odboru Srpske napredne stranke prošlog vikenda u Beogradu. Lider SNS-a sa ambicijama da bude predsednik svih Srba, ma gde oni živeli, a posebno na prostoru bivše Jugoslavije, aludirao je da bi Srbi trebalo da imaju zagarantovana prava kojima se štite nacionalne manjine u jednoj državi, kao što imaju Albanci u S. Makedoniji.

Insistiranje Vučića, ali i njegovih najbližih saradnika u vladi i u medijima, na odvajanju građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi od ostalih građana, nije splasnulo ni sa sve učestalijim posetama lidera Demokratskog fronta Beogradu, Andrije Mandića i Milana Kneževića, naprotiv.

Predsednici Nove srpske demokratije i Demokratske narodne partije, barem kada nastupaju u Crnoj Gori, odbijaju decidirano da Srbi budu tretirani kao manjinski narod, pa se postavlja pitanje: kako to da nisu uspeli da objasne predsedniku Vučiću da Srbi u Crnoj Gori ne žele i ne doživljavaju sebe kao manjinu?

Motivi predsednika Srbije da se poziva na procenat Srba u Crnoj Gori i da podvlači kako se on posebno brine o njima, ukazuje na želju da ih paternalizuje i koristi za lične političke ciljeve. Ovde treba naglasiti da se interesi Vučićevog režima ne poklapaju sa interesima građana Srbije a još manje srpskog naroda na prostoru bivše Jugoslavije.

Kao i Slobodan Milošević, i Vučić ne služi interesima Republike Srbije i srpskog naroda već manipuliše sa njima da bi učvrstio vlast i realizovao ličnu agendu i mesto u istoriji. Državnik kome je stalo do položaja svojih sunarodnika gradi dobre i prijateljske odnose sa državama u kojima oni žive, a ne drži ih u stalnoj neizvesnosti i na ivici incidenta.

Poređenje Srba u Crnoj Gori sa Albancima u Severnoj Makedoniji je poziv na segregaciju i podelu vlasti, na nacionalnoj osnovi, jer je to ono što imamo u nekadašnoj najjužnijoj jugoslovenskoj republici po Ohridskom sporazumu.

Možda Vučić zavidi Ediju Rami, albanskom premijeru kod koga idu po mišljenje albanski lideri iz Severne Makedonije i sa Kosova, odnosno da mu nije dovoljan Mile Dodik i Republika Srpska, već bi želeo da ima svoje ljude i u vladi Crne Gore i da mu crnogorski premijer ili predsednik bude dekor, kao što je to postao član Predsedništva Bosne i Hercegovine, na svetkovinama po Srbiji.

Međutim, između crnogorskih građana koji se izjašnjavaju kao Srbi i Albanaca u S. Makedoniji, ali i Srba i Hrvata u BiH postoji nekoliko značajnih razlika. Prva i osnovna je da su Srbi gradili državu Crnu Goru i utkali su sebe u njenu suštinu, njen temelj, identitet, što se ne može reći ni za Albance u S. Makedoniji a ni za Hrvate i Srbe u BiH.

Crna Gora za njene Srbe nije privremeno već trajno rešenje i opredeljenje. Ona je ponos, a ne tamnica naroda. Oni ne čekaju povoljan trenutak, kao Albanci u Severnoj Makedoniji ili Srbi i Hrvati u BiH, da pohrle u zagrljaj susedne države. Danas se često zaboravlja da se 2006. nije odlučivalo da li će Crna Gora da bude deo Srbije ili nezavisna država, nego da li će Crna Gora biti država u savezu sa državom Srbijom ili samostalna. Čak ni tzv. unionisti, izuzev relativno malog broja, nisu imali nameru da se odreknu nijednog obeležja državnosti koji je garantovao Beogradski sporazum.

Druga distinkcija je da crnogorski Srbi doživljavaju Crnu Goru kao svoju otadžbinu i nemaju nikakav problem da sebe oslovljavaju kao Crnogorci, što se ne može reći ni za Albance u S. Makedoniji a ni za Srbe i Hrvate u BiH koji niti doživljavaju Makedoniju i Bosnu kao svoje države a veoma se ljute ako ih neko oslovi kao Makedonce ili Bosance. Naravno, uvek ima izuzetaka, ali oni samo potvrđuju pravilo.

Za razliku od Srba i Hrvata koji su ratovali protiv jedinstvene Bosne i Hercegovine tokom devedesetih godina i Albanaca koji su se pobunili protiv Skoplja početkom ovog veka, Srbi u Crnoj Gori se nisu digli na oružje i pored pritiska i rovarenja bračnog para Milošević-Marković krajem prošlog veka. Među srpskim i hrvatskim političkim partijama u BiH, kao ni u albanskim u S. Makedoniji, nije bilo političara i lidera kalibra Predraga Bulatovića da spasi mir i razumno stigne do održviog rešenja.

Takođe, dok su Srbi i Hrvati ostali u BiH jer su morali da se povinuju željama međunarodne zajednice kao i Albanci u Severnoj Makedoniji, u Crnoj Gori su građani koji se izjašnjavaju kao Srbi prihvatili rezultat refernduma i danas je, po svim istraživanjima javnog mnjenja, samostalnost neupitna i prihvaćena kao normalna činjenica. Da je režim Mila Đukanovića imao više takta i senzibilnosti i državni simboli bi bili opšte privhaćeni i niko ih ne bi dovodio u pitanje.

I na kraju najvažnija razlika: Crna Gora je građanska država. Koncept sa kojim predsednik Vučić ima problem jer u zemlji građana, u njenom izvornom francuskom tumačenju, njegovo poimanje politike i vođenja države može samo da bude predmet vodvilja a nikako obrazac vladanja.

Naravno, Đukanovićev režim i mediji pod njegovom kontrolom su prilično kompromitovali ideju građanske države, ali kako kažu Italijani: ne treba baciti dete sa prljavom vodom. Građanska država je to dete, a prljava voda je prethodna kleptokratska hobotnica koja je davila Crnu Goru.

Građanski koncept u pravnoj državi sa slobodnim medijima je najefikasniji garant za prava i slobode svih ljudi koji žive u Crnoj Gori, bez obzira na njihovo identitetsko opredeljenje. Prethodni crnogorski režim je koristio pseudograđanski koncept da bi diskriminisao Srbe i uterivao svoju verziju crnogorskog patriotizma. Najbolji mogući odgovor osvežene Crne Gore jeste da istinskim građanskim konceptom države pretvori u političkom prostoru Đukanovićeve DPS “komite” i Vučićevu “izvidnicu” u Crnoj Gori u manjinu, tek da podsećaju građane šta je alternativa. Biti protiv Đukanovića a ne biti protiv Vučića i obratno znači imati neki interes, vrlo konkretan interes, od koga se stidi i želi se sakriti, patriotskom i nacionalističkom galamom, dakako.

Preporučujemo za Vas