Dugujem izvinjenje svim građanima kojima se želudac prevrne na pomen divljih-taksista kojih je nekad bio pun grad. Svi vi što se danas za male pare vozikate po gradu skupim taksi-vozilima, i dalje sigurno pamtite vonj sjedišta koja su vam bila korisna nekad i koja danas prezirete. Bilo je to u doba zategnutih odnosa između opštine i vlasnika kompanije koja je prevozila građane autobusima. Valjda zbog politike, vlast je pred mnoge izbore gledala divljim taksistima kroz prste, pa su oni mogli nešto da zarade i zadovolje se, a firma koja nije bila politički podobna bila je na gubitku jer su putnike autobusima grabili taksisti sa raspalim i često neregistrovanim istrošenim automobilima.
Danas, kad se pomenu divlji taksisti naježe se svi korisnici prejeftinih usluga registrovanih taksija, ekipa koja taksijem putuje od Delta City-ja do Centre Ville hotela. Nije poš više pjevati o smrdljivim sicevima, bazduljavim jelkicama, kučićima što njišu glavu i ljudima koji su trljali noge i ukrštali parfeme i kišobrane na zadnjem sjedištu divljih taksija.
Jednom sam se vozio taksijem u doba kad je država postala efikasna preko noći, pa je umjesto da počisti koju limenku i grand(iozne) lokale, počela da svim silama juri divlje taksiste, a oni da jure bježeći od policije. U toj jurnjavi učestvovali su i građani koji su se koristili tim prevozom. Učestvovao sam i ja jednom prilikom, pa sam se vozio divljim taksijem dok taksista jurca kroz Podgoricu bježeći od policije. Navijao sam dvojako, da se ne slupamo iako je auto pun ikona, i takođe, da se divlji taksista izvuče. Nije posrijedi favorizovanje antiheroja, niti stimulacija kriminala, već pitanje pravde i etike. Navijao sam za divljeg taksistu, jer živimo na divljem terenu. I dalje je život u Crnoj Gori film.
Većina divljih taksista radili bi na nekim dostojanstvenijim poslovima, nije ni njima bilo tad merak da ih juri policija i da zauzimaju autobuska stajališta i signaliziraju brojeve rukama iznad volana. Nego, uvod i primjer divljih taksista je mjera efikasnosti države.
Tako i dok nas vješaju na neke nove verige, dok nas vozaju zamišljenim žičarama, dok jedemo šarenu lažu iz fabrike čokolade, kad se rasprodalo sve što je moglo, dok ministri skidaju gaće u kabinetima(nakon radnog vremena), moguće je da Argument bude udarna pesnica ružičaste televizije i ugosti vječitog Premijera. Crna Gora postala je bijela ravnica, sve je negativ. Ništa više nije kako je bilo i sve je slatka mala izvrnuta torta.
Radmila i njena skupocjena torba zaista su postali disidenti, novinari su mafijaši, a izgleda da ljudi poput režisera Nikole Vukčevića kamen u cipeli državne televizije. Lakše im je sigurno bez njega manevrisati, svakako. To je jasno, ali, mogli su makar da smisle neki bolji razlog.
Biće režisera još, kad ih fabrikuje Radmila sa Cetinja, biće to režiseri koji će prihvati da žive u filmu za koji im scenario skroji ekipa sa vrha. Tako će se i dalje riba čistiti od repa, da se nikad do glave ne bi stiglo. Eto Argumenta sa velikim a.
Bonus video:
