Kada se "dogodi" drugi mandat uvijek ostaje pitanje - da li je to odraz zadovoljstva postojećim ili nedovoljno kvalitetna ponuda novoga
Slovenci su šesti put od osamostaljenja birali predsednika. Drugi mandat je osvoio Borut Pahor, pobedivši u drugom krugu Marjana Šareca. Kandidaturu je predalo pet žena i četiri muškarca, od kojih u prvom krugu niko nije osvojio apsolutnu većinu. Među kandidatima nije bilo ključnih političara u državi, osim Pahora, što je, između ostalog, smanjilo interesovanja za izbore, iako se radi o najvišem položaju u državi. Očekivano su glavni suparnici bili aktuelni predsednik, Pahor i gradonačelnik Kamnika, Šarec. Predizborne ankete su davale prednost Pahoru i najavljivale pobedu u prvom krugu, ali došlo je do drugog kruga, što može mnogo toga da znači.
Mediji su taj rivalitet predstavljali kao borbu "političara i komičara". Naime, Pahor je politikolog, a Šarec, glumac - komičar. Međutim ne bi trebalo smetnuti sa uma ono što autoriteti politikologije kažu - politikolog ne znači i političar, isto kao što ni kriminolog ne znači kriminalac. Dobar rezultat komičara, ne samo u Sloveniji, ukazuje da politika nije rezervisana samo za politikologe i dokazane stare političare, već da za tu poziciju može da konkurišu osobe različitih zvanja.
Na neki način, ovo su bili nestranački izbori. Pahor se pojavio kao nezavisni kandidat jer je njegova stranka (Socijaldemokrati) odbila da ga kandiduje, ali je podršku skupio do građana cele Slovenije. Ako uzmemo u obzir da iza Šareca stoji Grupa građana, iz nevelikog Kamnika, ne može se tvrditi da je "startni blok" predsedničke trke oba kandidata bio jednako udaljen od cilja. Valjalo je programom i pristupom politici nadoknaditi razliku koja je u startu bila na strani vlasnika prethodnog mandata.
Dok se Pahor kretao utabanim stazama, u očekivanju glasova starih birača koji su ga podržavali i na prošlim izborima, uz najavu nastavka vođenja meke politike, kako prema susedima, tako i prema EU, Šarec je nudio pragmatičnija rešenja. U politici prema EU on traži više interesa za Sloveniju, dok za pitanje odnosa Slovenije i Hrvatske, u vezi sa razgraničenjem, smatra da je potrebno ulimativno primeniti doneto rešenje, a ne zajedno sa predsednicom Hrvatske i ostalim "mekim" donosiocima odluke zaobilaziti mehanizme izvršenja istih.
Rezultati drugog kruga ukazuju da je podrška Šarecu bila nedovoljna za pobedu, ali dovoljna da produbi nedoumice prvog kruga i otvori nova pitanja. Pobednik je u prvom obraćanju rekao da je dobro to što je Slovenija ostaje verna centru i to levom centru, dok se cela Evropa poslednjih godina politički kreće u desno, te da je to dobro i zbog parlamentarnih izbora koji slede krajem narednog proleća. Pitanje je koliko je sadašnja vlada, uopšte vlada centra. Ako već mora da se odredi pravac ili politička perspektiva, najtačnije bi se reklo da Slovenija, kao i uvek, ne gleda ni levo ni desno već u sebe i svoje interese. Ta činjenica nije novost u Evropi i nije nemoguće da postane trend za neke buduće izbore, kako zemalja Evrope tako i Balkana.
Bilo kako bilo, za aktuelnu političku elitu u Sloveniji, izgleda da je bolji “stari narcisoidni” Pahor, bez uticaja na dnevnu politiku, nego Šarec, "mladi politički lav”. On nije dobio potrebnu većinu, ali je bio otkrovenje izborne kampanje, politika mu nije profesija, nije opterećen mandatom, ali želi promene u visokoj politici, želi ostvarene, afirmisane i odgovorne ljude koji imaju rezultate, koji žive od svog rada, gde godine, pol i verska opredeljenost nisu presudne. Sa takvim političkim motom on predstavlja konkurenciju sadašnjim političkim elitama na predstojećim izborima. Mada je za očekivati obesmišljavanje njegove ideje, jer je postao suviše interesantan biračima, njegova vizija politike je verovatno perspektiva i budućnost Slovenije, a da politički maratonci trče počasni krug.
U drugim zemljama nekadašnje zajedničke države, gotovo je pravilo da aktuelni političari ne priznaju smenu generacija. Partijska jezgra su čvrsta i štite se dobro, a čekaonica novih je prepuna. Nije redak slučaj da političari ostaju isti, a da su nazivi partija jedine promene u njihovom političkom životu.
Alternativa tome bi mogla da budu nova politička lica koja se mogu afirmisati preko podrške grupe građana. Delovanje i postizanje rezultata kroz angažovanje grupe građana može da ukazuje na nedovoljno poverenje postojećim politikama, uz činjenicu da jedan broj partija nema svoje kandidate, niti daje podršku postojećim, ostavlja veliki prostor za dalje komponovanje ili prekomponovanje na političkoj sceni. Ujedno je to pokazatelj da se određene političke opcije boje loših rezultata, posebno u svetlu očekivanih narednih izbora.
Jedno je jasno, potrebni su lideri sa vizijom, koji mora zajedno sa drugim akterima političkog i društvenog života da nađu opšti društveni konsenzus o stabilnoj budućnosti države, sa jasno opredeljenim ciljevima, jer nakon velikih geopolitičkih promena, stabilnost je interes svih zainteresovanih strana.
Autor je ekspert za politički marketing koji posljednje dvije decenije radi u zemljama nekadašnje Jugoslavije
Bonus video:
