Uklanjanje Roberta i Grejs Mugabe sa vlasti bez krvoprolića je dobra vijest. Da li će se Zimbabve sada vratiti slobodi, poletu i demokratiji? To nije nimalo sigurno
Vojska i dalje uporno tvrdi da nije reč o puču. U pozadini toga, krije se zabrinutost da bi raspoloženje moglo da se promeni ukoliko odnos prema ikoni, Robertu Gabrijelu Mugabeu, bude isuviše grub. To objašnjava ishitrena saopštenja o stanju u kojem je Mugabe. Devedesettrogodišnjak je formalno i dalje predsednik. Ali, kako se zove predsednik koji je u kućnom pritvoru, koji situaciju više ne može da kontroliše? Nemoćan? Razvlašćen? On samo još mora da pronađe rešenje za svoju porodicu i da potpiše da se povlači s vlasti. O ostalom će raspravljati stručnjaci za državno i međunarodno pravo. Era Mugabea je, nakon 37 godina, okončana. A time je u stvari sprečen pravi državni udar - postepeni dolazak na vlast njegove žene Grejs Mugabe, mlađe od njega 41-nu godinu.
Žena bez skrupula
O njoj se radi, a ne više o „starom Bobu“, fizički i mentalno ostarelom, večitom vladaru. Onaj ko je video njegova poslednja pojavljivanja u javnosti, morao je da se zapita: da li Mugabe još išta ima pod kontrolom? Njegova druga žena, nekada njegova daktilografkinja, beskrupulozno koristi Mugabeovo ime kako bi dalje napredovala. Dugo vremena niko se nije usudio da išta prigovori. Kritičari su nemilosrdno uklonjeni iz vladajućeg kruga. Predsednik Mugabe se tome nije protivio, već je u svojim poodmaklim godinama verovao samo njoj.
Grejs Mugabe je, međutim, pogrešno procenila situaciju kada je u pitanju uticajni Emerson Mnangagva. Dugogodišnji prijatelj Mugabea, borac u oslobodilačkom ratu, bivši ministar odbrane i bivši potpredsednik, bio je prevelik zalogaj za nju - bivšu daktilografkinju koja je u vreme oslobođenja Zimbabvea 1980. godine imala tek petnaest godina i koja i inače nema nikakvih zasluga.
Grejs Mugabe jedna je od najomraženijih osoba u Zimbabveu. Neprestano je povećavala bogatstvo i širila svoj uticaj. Otrovnim izjavama sticala je sve više neprijatelja. U krugu ljudi koji je podržavaju su neki od najbeskrupuloznijih bogataša i radikalni lenjinisti. Svi oni su se preračunali.
Vojska kao jedino rješenje
U takvoj situaciji vojska je najbolje rešenje - zato što je jedino. To možda deluje kao nekakav jedinstveni slučaj, jer je ta vojska poznata po svojoj zloglasnoj, ali i efikasnoj organizaciji - čak i kada se radi o suzbijanju pandemija, poput malarije i kolere. Sa druge strane, bedna slika takođe razvlašćene policije, govori sve.
Zimbabve je vojna država. Bivši pripadnici vojske vode poludržavna preduzeća, veliki deo novca iz rudarskog sektora uplaćuje se direktno u vojne kase. Veterani oslobodilačkog rata su na sve strane. A među njima i oni koji su važnu ulogu imali u prvim godinama nezavisnosti, poput generala vazduhoplovstva Perensa Širija. On je početkom osamdesetih godina učestvovao u masakru, nalik genocidu, protiv manjine Ndebele.
Pučisti dakle mogu da obezbede samo jedno: stabilnost. Čak je i opozicioni političar i bivši ministar finansija, Tendai Biti, odao priznanje vojsci za dobro pripremljen državni udar, koji je završen bez krvoprolića i napada na stanovništvo.
U iščekivanju demokratije
Ali o nekakvom „dobrom“ državnom udaru ne može biti ni govora. Niko ne bi trebalo da ima iluziju da će privremeni vlastodržac moći ponovo da pokrene ruinirani Zimbabve. I Mnangagva, čovek koji je u južnoafričkom egzilu navodno usaglasio preuzimanje vlasti s novom svetskom silom Kinom, čovek je prošlosti. Još uvek dakle nije kucnuo čas opozicije. Ona je i dalje više podeljena od vladajuće stranke Zanu-PF. U takvoj situaciji vojska može da obezbedi uređeni, prelazni period. A onda bi trebalo da uslede slobodni izbori. Njih u Zimbabveu nije bilo petnaest godina.
(Deutsche Welle)
Bonus video:
