Neko DRUGI

Azuri, Đoković, Mesi, virusi

U sportskim vrhovima mnogo toga više nije ostalo na mjestu na kojem je do skoro bilo. U nekoliko dana uspostavljen je vanredni sportski svjetski poredak

2192 pregleda 0 komentar(a)
Olimpijski stadion u Tokiju, Foto: Reuters
Olimpijski stadion u Tokiju, Foto: Reuters

Za samo nekoliko dana uspostavljen je vanredni sportski svetski poredak. I to čak na pet najviših nivoa.

Prvo, usred pandemije se pojavila masovna publika na tri glavna poprišta - Vembli, Vimbldon, Marakana. Drugo, u svim tim spektaklima poraženi su akteri za koje je navijala ogromna većina na velelepnim stadionima. Treće, najfudbalskiji kontinenti, Evropa i Južna Amerika, dobili su nove šampione, a koji nisu važili za najveće favorite u toj “najvažnijoj sporednoj stvari na svetu”. Četvrto, Novak Đoković se afirmisao kao najuspešniji teniser svih vremena. I peto, vlada Japana je odlučila da se predstojeća Olimpijada održi bez gledalaca na tribinama, prvi put u istoriji tog najsvestranijeg takmičenja.

Dovoljno da se završnica protekle nedelje doživi kao revolucionarna, pošto u sportskim vrhovima mnogo toga više nije ostalo na mestu na kojem je do malopre bilo. Da pogledamo, po stavkama.

Najpre o odnosima između sporta i koronavirusa. Ostavljaju utisak o dva suprotstavljena preterivanja. Broj i procenat obolelih i zaraženih u Tokiju je znatno manji nego u Londonu i Rio de Žaneiru, u čijim je arenama bilo mnoštvo gledalaca, pa ipak će Olimpijada ostati bez publike.

Posledice oba postupka će se dugo odmeravati. Zasad je jasno da su međusobno protivrečna u meri kakva dosad nije zabeležena i koja odslikava i sistemske i mentalitetne razlike koje su, i popuštanjima i zatezanjima antiepidemijskih mera, u sportu reprogramirale bipolarni poredak.

Ostale pomenute pretumbacije su možda manje dalekosežne, ali svakako neposredno zanimljivije. Ni na jednom od održanih turnira nije pobedio domaćin (kao i nedavno u Beogradu na košarkaškim kvalifikacijama za Olimpijadu). Englesku je na Vembliju porazila Italija, a Argentina Brazil na njegovoj Marakani.

U finalu Vimbldona nije ni bilo domaćina, a Đoković se za pehar izborio pobedom nad Italijanom Mateom Beretinijem, koji je uživao podršku s tribina kao da je igrao kod kuće. Naš as je pritom osvojio šestu vimbldonsku titulu i po broju pobeda (20) na grend slem turnirima se izjednačio s Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom, a s obzirom na to da ima bolji bilans u duelima i s jednim i sa drugim i da rekordno dugo drži prvo mesto na ATP listi, sada nesporno vodi u trci za titulu “najboljeg tenisera svih vremena” (GOAT). A ujedno i jedna od retkih ličnosti kojoj podrška stiže, praktično, iz cele bivše SFRJ…

Pobedom na Evropskom prvenstvu italijanski fudbaleri su ostvarili još veću retkost. Objedinili su ne samo duboko podeljenu naciju nego i, bar zvaničnu, takođe polemičnu Evropsku uniju. Bregzit je kompletiran, uzvikivali su Azuri, pa i mnogi političari u EU, ironično poistovećujući nogometni poraz Engleske sa izlaskom Britanije iz kontinentalne zajednice. Priključili su im se i Britanci, koji nisu Englezi već Škoti, Irci i Velšani, zamerajući i vladi na “poistovećivanju” s reprezentacijom prevladavajuće nacije.

Nigde se valjda moć fudbala nije ispoljila tako drastično kao u italijanskim okolnostima. Sa obrtom od stradanja do slavlja.

Utakmica Atalanta-Valensija (u Milanu, 10. marta 2020) raširila je koronavirus na sve strane, koji je potom od Italije načinio prvu i najveću žrtvu izvan “zavičajne” mu Kine. Pobeda nad Englezima na Vembliju usrećila je pak Apeninsko poluostrvo - beleže tamošnji hroničari - više nego išta prethodnih godina. Ne pamti se da je ikad i igde fudbal doneo tako žestoku smenu tragedije i renesansne euforije.

Na engleski povik pred finale da se fudbal vraća kući (zemlji koja ga je formirala da bude ovakav kakvog ga znamo), Italijani su posle osvajanja pehara odgovorili da i pehar fudbalskog evropskog šampiona podleže drevnoj krilatici da “svi putevi vode u Rim”. Englezi su se potom upleli u preispitivanja.

Ostrvski rasisti su za poraz u penal-seriji optužili crnce, što je osuđeno sa svih strana normalnosti. A veštinu selektora Gereta Sautgejta, u sinhronizaciji i inspirisanju reprezentacije da se posle 55 godina domogne jednog značajnog međunarodnog finala, znalci među njegovim sunarodnicima su videli i kao njegovu dostojnu kvalifikaciju za eventualne državničke poslove. Impozantne pohvale za preporod reprezentacije dobio je i italijanski selektor Roberto Manćini.

Samo noć pre fešte Azura slavila je i Argentina. Pobedila je Brazil na Marakani (1:0) i prvi put posle mnogo leta postala fudbalski prvak Južne Amerike. Za svet je važnija vest to što je Lionel Mesi najzad uspeo da dođe to trofeja s reprezentacijom, koji mu je falio u konkurenciji za najboljeg fudbalera svih vremena (što je titula koju je, bar po mom mišljenju, zaslužio).

U analize ovako zbijenih prevratničkih zbivanja u sportu umešana su i pozivanja na književne klasike. Sarkastično se podsećalo na “Godoa” Semjuela Beketa da bi se opisalo “beskrajno” čekanje Engleza na međunarodnu titulu, kao i da tvrdnje japanskih vlasti da će izostavljanje publike učiniti bezbednim i Olimpijadu i naciju iako je učešće sportista masovno, podseća na dvoumlje” iz “1984” Džordža Orvela, gde se, uz ostalo, neznanje propagira kao snaga.

I najzad, jedna koincidencija. Trofejni momci Nole, Mesi i golgeter italijanske pobede nad Englezima Leonardo Bonući rođeni su sredinom 1987. Iste godine kad je, malo docnije, u Srbiji vlast preuzeo čovek koji nije voleo loptu, pa je umesto nje šutirao sve nas, sve dok svet nije šutnuo njega…

(novimagazin.rs)

Preporučujemo za Vas