NEKO DRUGI

Veliko povlačenje i kraj američkog doba

Spuštanje zastave na američkoj ambasadi u Avganistanu simbol je duboko oslabljene američke pozicije u svijetu

4817 pregleda 4 komentar(a)
Foto: Reuters
Foto: Reuters

Istorija će svakako sačuvati taj do apsurda loše tempirani tvit. U ponedeljak, 9. avgusta, američka ambasada u Kabulu postavila je pitanje za svojih 400.000 pratilaca: „Danas, na #MirovniPonedeljak, želimo da čujemo vas. Šta biste vi poručili pregovaračkim stranama u Dohi, šta su vaše nade za politički sporazum? #MirZaAvganistan“. U ovoj poruci se ogleda sva zabluda američke politike. Dok Talibani u naletu preuzimaju zemlju, grad za gradom, iluzorno je gajiti očekivanja da će diplomatija biti uspešna godinu dana od početka ubrzo prekinutih pregovora pod američkim patronatom u Kataru. Do četvrtka je avganistanska vlada kontrolisala samo tri veća grada. Predsednik Bajden, lider najmoćnije države sveta, najavio je slanje 3.000 američkih vojnika u Avganistan kao pomoć u izvlačenju više stotina svojih diplomata i drugog osoblja iz ambasade. Do nedelje je već sve bilo gotovo. Predsednik Ašraf Gani pobegao je iz zemlje, njegova vlada je pala, a avganistanske bezbednosne snage koje je obučavala Amerika naprosto su nestale dok su Talibani ulazili u glavni grad. Pošto je napustilo tvrđavu američke ambasade, osoblje je bilo prinuđeno da sedi u skloništu na aerodromu i čeka evakuaciju. Završena je dve decenije duga, pogrešna američka avantura u Avganistanu. Za Amerikance, Avganistan deluje pomalo - a možda i odviše - kao traćenje vremena vredno milijardi dolara. S druge strane, Avganistanci su ostavljeni na cedilu.

Nije ovo samo epski poraz SAD. Pad Kabula može biti znak kraja ere globalne američke moći. Tokom 1940-ih, SAD je pokrenuo Veliko spasavanje, akciju pomoći oslobađanja zapadne Evrope od moćne ratne mašinerije nacista. Zatim su iskoristile svoju ogromnu kopnenu, pomorsku i vazdušnu silu da bi porazile japansko carstvo u istočnoj Aziji. Nekih 80 godina kasnije, aktuelni poduhvat SAD mogao bi se nazvati Veliko povlačenje - pred naoružanim bandama bez ikakve moći u vazduhu, bez značajnih oklopnih i artiljerijskih snaga, iz jedne od najsiromašnijih zemalja sveta.

To je sad već obeshrabrujući američki obrazac, još od 1970-ih. Slike koje su se delile po društvenim medijima u nedelju, koje porede prošlost i sadašnjost, budile su bolna sećanja. Na jednoj se vidi gomila očajnih ljudi koji pokušavaju da se preko merdevina popnu na krov zgrade pored američke ambasade u Sajgonu, ne bi li se te 1975. domogli jednog od poslednjih helikoptera vojske Fordove administracije koji odatle poleće. Na drugoj je helikopter činuk iznad američke ambasade u Kabulu ovih dana. „Ovo očigledno nije Sajgon“, probao je da nas uveri državni sekretar A. Blinken. Nije uspeo. Ima i drugih sličnih epizoda. Reganova administracija je 1984. povukla američke marince iz mirovne misije u Bejrutu, pošto je bombaš samoubica iz ćelije-zametka budućeg Hezbolaha ubio više od 240 ljudi - što je najveći gubitak marinaca u jednom incidentu od II svetskog rata. SAD se 2011. povukao iz Iraka, što je otvorilo prostor za Isis. Ponavljanje pogrešnih računica izazov je za osnovnu politiku Vašingtona, kao i za američku vojnu strategiju i obaveštajne kapacitete. Zašto niko nije predvideo ovu nesreću - ili bilo koju od prethodnih? Zašto povlačenje nije bolje isplanirano? Zašto je država prepuštena bivšem neprijatelju? Ovo je nečasni kraj.

Svet danas smatra da su SAD izgubile „rat protiv terora“ koji je pokrenuo Džordž Buš mlađi, uprkos činjenici da je za kampanju mobilisan NATO u prvom angažmanu izvan Evrope i severne Amerike, za koju je 136 zemalja obezbedilo različite oblike vojne asistencije, dok su američke trupe angažovane u ofanzivnim operacijama bile stacionirane na tlu 23 države. Pokazalo se da su moćna sredstva i taktike SAD nedovoljni za volju i izdržljivost Talibana i njihovih pakistanskih saveznika. Na duge staze, ispalo je da rakete i letilice nisu bile u stanju da savladaju pokret od 60.000 boraca, u zemlji ne većoj od Teksasa.

Mnoge posledice osećaće se dugo posle povlačenja SAD. Na prvom mestu je činjenica da je džihadizam dobio ključnu bitku protiv demokratije. Zapad je verovao da svojim oružjem i velikodušnim deljenjem pomoći može da porazi tvrdu liniju ideologije sa jakim lokalnim uporištem. Talibani će verovatno opet uvesti šerijatski zakon. Avganistan će, gotovo izvesno, opet postati utočište za militante sličnih ideja, bilo da su članovi Al Kaide ili drugih grupacija u potrazi za skloništem i sponzorima. Biće to mračna perspektiva za obeležavanje 20. godišnjice napada od 11. septembra. Od 2001. Al Kaida, Isis i drugi džihadski ekstremisti proširili su se na svih šest naseljenih kontinenata. Prošlog meseca, SAD su sankcionisale ogranak Isisa čak u Mozambiku, bivšoj portugalskoj koloniji na jugu Afrike gde je gotovo 60 odsto stanovništva hrišćansko.

Drugo, i Avganistan i Irak su dokaz da Amerika ne može da za deceniju ili dve izgradi društvo, ni da stvori armiju ni iz čega, naročito u zemljama sa tankom srednjom klasom i još manjim udelom obrazovanih. Za to su potrebne generacije. Premalo ljudi ima znanje i iskustvo za potpuno nov način života, štagod želeli u principu. Etničke i sektaške podele ometaju pokušaje za istovremeni zaokret politike, društva i ekonomije. Sjedinjene Države su potrošile 83 milijarde dolara na obuku i opremanje avganistanske vojske od oko 300.000 ljudi - više nego četiri puta brojnije od talibanske milicije. „Ova vojska i policija su svakog dana izuzetno delotvorne u borbi protiv pobunjenika“, rekao je 2013. novinarima Mark Mili, aktuelni predsednik zajedničkog generalštaba. Pa ipak, do marta ove godine, kada sam poslednji put boravila u Kabulu, Talibani su već stavili pod kontrolu pola države. Od maja do sredine avgusta preuzeli su i drugu polovinu, najvećim delom samo za poslednjih nedelju dana. Još koliko prošlog meseca, Bajden je rekao da ima poverenja u „kapacitet avganistanske vojske, jer je bolje obučena, bolje opremljena i sposobnija za ratovanje“. Na kraju su Talibani praktično ušetali u Kabul i predsedničku palatu.

Treće, poslednje spuštanje zastave na američkoj ambasadi u nedelju simbol je duboko oslabljene američke pozicije u svetu. Kompleks ambasade čije je proširenje, pre samo pet godina, koštalo gotovo 800 miliona dolara, prekrio je dim dok su dokumentacija i oprema užurbano uništavani. Vašington će teško opet uspeti da mobiliše svoje saveznike za nove poduhvate, bilo da je reč o širokoj i jedinstvenoj alijansi, jednoj od najvećih u svetskoj istoriji, koja je formirana u Avganistanu posle 11. septembra, ili nekoj labavoj, na brzinu sklepanoj „koaliciji voljnih“ za rat u Iraku. Sjedinjene Države su još uvek dominantna sila na Zapadu, ali uglavnom po navici. Nema mnogo drugih sila ili lidera da ponude alternativu. Teško je pretpostaviti kako će SAD u skorijoj budućnosti uspeti da obnove svoju reputaciju i uticaj.

Veliko povlačenje SAD u najmanju je ruku ponižavajuće poput povlačenja SSSR-a 1989, koje je doprinelo kraju sovjetske imperije i komunističke vladavine. Sjedinjene Države su u Avganistanu bile prisutne duplo duže, a potrošile su daleko više para. Procenjuje se da su Sovjeti, tokom prvih sedam od 10 godina okupacije ove planinske zemlje, potrošili oko 50 milijardi dolara. Istina, SAD je ulagao u stvaranje bogatog civilnog društva, obrazovanje devojčica i nezavisne medije. Organizovao je demokratske izbore ne samo jednom i nadgledao prenos vlasti. Prema podacima organizacije Human Rights Watch, 37 odsto avganistanskih devojčica danas ume da čita. Komercijalna televizija emitovala je 18 sezona „Avganistanske zvezde“, takmičenja u pevanju nalik „Američkom idolu“. Zahra Elham, 20-godišnja pripadnica avganistanske manjine Hazara, 2019. bila je prva žena na pobedničkom postolju. Danas Avganistanci koji su se oslanjali na podršku SAD očajnički traže način da pobegnu iz zemlje dok je Talibani preuzimaju. Žene su ponovo navukle svoje plave burke. Prizori Amerikanaca koji odlaze helikopterima liče na marš sovjetskih trupa preko Mosta prijateljstva 15. februara 1989. iz Avganistana u SSSR. Obe velike sile povukle su se kao gubitnici, podvijenog repa, ostavljajući za sobom haos.

Povlačenje iz Avganistana ili Iraka neće značiti podvlačenje crte ispod računa za SAD. Samo cena zdravstvenih i invalidskih troškova za veterane tih ratova, mogla bi iznositi dodatne dve milijarde dolara do 2048. Najduži američki rat biće mnogo duži nego što je bilo ko pretpostavljao pre dve decenije. Prema podacima projekta „Cena rata“ Univerziteta Braun, umrlo je 47.000 civila. Više od 2.400 bilo je američko vojno osoblje, a blizu 4.000 osoblje pod ugovorom.

Prvi put sam u Avganistanu bila 1999, dok su još Talibani bili na vlasti. Sećam se vožnje razrovanim putevima iz Pakistana do Kabula, kroz veličanstveni klanac Kajber i utvrđena uporišta narko bosova duž granice. Nikada neću zaboraviti prva svedočanstva represivnog talibanskog režima - žene bez muževa, udovice, nisu smele da se pojavljuju u javnom prostoru, pa su njihova deca radila na ulicama avganistanskih gradova kako bi ih izdržavala; ostalo je samo sećanje, jer su audio i video kasete oduzimane na kontrolnim punktovima. Ponovo sam došla sa državnim sekretarom K. Pauelom, prilikom njegove prve posete posle pada Talibana. Bilo je nade da će se nešto promeniti, čak i kada su šanse bile male sa novim korumpiranim vladarima. Od tada sam se vraćala nekoliko puta, poslednji put u martu sa generalom Kenetom Mekenzijem mlađim, šefom centralne komande, koji sada nadgleda poslednje vojne operacije SAD. U nedelju, dok je Amerika brisala tragove svog prisustva u žurbi da napusti Avganistan, pitala sam se da li je sve bilo uzalud. S kakvim će se posledicama Amerika suočavati narednih decenija zbog svoje propale kampanje u Avganistanu? Odgovore još ne naslućujemo. (The New Yorker; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

Preporučujemo za Vas