EVROPSKI UGAO

Balkan između ruske propagande i američke enigme

Za Srbiju, Crnu Goru i BiH ne postoji ruska perspektiva. Nema strategije za Balkan u Moskvi osim sejanja razdora i jačanja animoziteta javnog mnjenja prema Zapadu i posebno prema NATO. Čak su splasnule ambicije i investicije u energetskom sektoru koji je neka vrsta barjaktara ruske tzv. soft power politike”, kaže za Vijesti izvor u jednoj od država članica EU koji radi na ruskom dosijeu
78 pregleda 28 komentar(a)
Rusija, SAD, hakeri, Foto: Shutterstock
Rusija, SAD, hakeri, Foto: Shutterstock
Ažurirano: 02.02.2019. 17:17h

Evropska unija nema nameru da toleriše planove Rusije da pojedine zemlje Zapadnog Balkana pretvori u tzv. klijenteralne države, a druge u endemski slabe, nefunkcionalne i korumpirane - potvrdili su Vijestima izvori u evropskim prestonicama. U prvu ciljnu grupu Moskve ulazi Srbija i eventualno Crna Gora, pošto Rusija u njima može da računa na značajnu podršku u javnom mnjenju i među političkim partijama. U drugoj grupi su BiH i Makedonija, gde Kremlj igra na kartu etničkih animoziteta.

Za razliku od Rusije čiji je cilj da Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH ostanu permanentno bure baruta, za EU je od vitalnog značaja da te zemlje postanu uspešne i funkcionalne pravne države. To su u suštini motivi zbog kojih su pojedine članice EU i NATO, predvođene Velikom Britanijom, stavile na sto pitanje ruske propagande koja je sve agresivnija i subverzivnija na našim prostorima. Stabilnosti Zapadnog Balkana, međutim, pored ruske propagande preti i haotično stanje u američkoj spoljnoj politici sa Belom kućom i Stejt departmentom u kojima se moć, što bi rekao Dostojevski, kotrlja po zemlji. 

“Ruska propaganda je efikasna jer se bazira isključivo na proizvodnji sukoba i konfrontacija s ciljem da destablizuje države i da podeli EU. Takvoj propagandi su izložene i članice EU, čak i one najvažnije, poput Franuske, Italije i Nemačke. Za Srbiju, Crnu Goru i BiH ne postoji ruska perspektiva. Nema strategije za Balkan u Moskvi osim sejanja razdora i jačanja animoziteta javnog mnjenja prema Zapadu i posebno prema NATO. Čak su splasnule ambicije i investicije  u energetskom sektoru  koji je neka vrsta barjaktara ruske tzv. soft power politike”, kaže za Vijesti izvor u jednoj od država članica EU koji radi na ruskom dosijeu.  

Bezbednost Rusije i njeni ekonomski interesi se ne prelamaju preko Zapadnog Balkana. To Kremlj stavlja u privilegovan položaj da bez ikakvih posledica deluje, jer ne trpi nikakav rizik. Srbija i donekle Crna Gora i BiH nisu glavne mete ruske propaganda, ali retko gde u Evropi medijska kampanja Moskve ima takav uspeh kao u pomenute tri države.

Osim što finansira tradicionalne medije (agencije, novine, televizije, radio stanice) Kremlj je napravio i čitavu mrežu nevladinih organizacija, think tankova ali i ekstremističkih grupa koje deluju na našem prostoru kao instrumenti za pritisak. Tu treba dodati i odrede tzv. botova koji deluju na društvenim mrežama na kojima pokušavaju da utiču na trendove i interpretaciju događaja koristeći se svim mogućim manipulacijama i dezinformacijama. 

Na ruku kreatora ruske propagande ide zabrinjavajuće veliki broj građana Srbije, Crne Gore i BiH u kojima se lako mogu prepoznati crte Iije i Đure Čvorovića. Problem je što među tim ljudima ima poštenih i prostodušnih  koji zaista veruju u sve priče koje im serviraju “baćuške”. Razumem ih, moj deda je kao mladi komunistički aktivista išao po selima i uveravao seljake, tokom Drugog svetskog rata, kako u SSSR-u seju pšenicu iz aviona i da u sovjetskoj Rusiji teku med i mleko, svi su ravnopravni, nema nepravde, nema kriminala, nema gospodara. Mnogi su mu poverovali, jer je on verovao u to što je pričao.

Prethodno pomenuto, objašnjava zašto je ruska propaganda tako uspešna međ Srbima i zašto će “otvaranje očiju” dobrog dela građana Srbije biti gotovo Sizifiov posao. Pored pomenute kategorije “korisnih idiota”, kako bi ih nazvao Lenjin, tu su i oni koji svoje rusofilstvo dobro naplaćuju i od njega dobro žive. Među njima treba razlikovati dve kategorije: prva je, pre svega, ideološki protiv EU, dok je druga vulgarno oportunistička. 

U pojedinim državama članicama EU nisu samo zabrinuti zbog subverzivnog delovanja Moskve u našem regionu i servilnog ponašanja dela političkih elita i medija prema ruskom predsedniku Putinu. U Briselu, ali i u Berlinu, Parizu, Rimu pokušavaju da dešifruju američku politiku i namere na Zapadnom Balkanu.

Prethodna američka administracaija predsednike Baraka Obama je praktično potpuno prepustiila naš region Evropskoj uniji, fokusirajući svoju pažnju na Starom kontinentu na istočnu Evropu: Ukrajinu, pribaltičke republike, Kavkaz. 

Svima je jasno da ni američkog predsednika Donalda Trampa, ni državnog sekretara Reksa Tilersona, a ni njihove najbliže saradnike, prostor bivše Jugoslavije ne zanima. Dakle, input za eventualni ozbiljniji agnažman američke diplomatije može da dođe samo iz tzv. duboke države u Vašingtonu. Poseta našem regionu republikanskog senatora Džona Mekejna, zakletog neprijatelja Donalda Trampa,  je indikator da u Vašingtonu postoje strukture koje se i dalje interesuju za Zapadni Balkan. Ostaje da se vidi da li su akcije karijernih američkih diplomata u Srbiji, Crnoj Gori, BiH i nižih funkcionera u Stejt departmentu izraz nekog većeg plana delovanja tzv. duboke države u Vašingtonu, ili je reč o realizaciji ličnih ambicija s ciljem autopromocije i napredovanja u karijeri.  

Svaki američki predsednik šalje za ambasadore u zemlje koje su od velikog značaja za SAD i  njegovu administraciju ljude koji nisu iz diplomatskog kora, već iz njegovog okruženja ili od velikog poverenja. U zapadnobalkanskim prestonicama su samo karijerne diplomate američki ambasadori i nema najava da će ih Donald Tramp zameniti. Primera radi, Tramp je smenio ambasadora SAD u Rusiji Džona Fransisa Tefa i na njegovo mesto postavio biznismena i člana Republikanske partije Džona Hantsmana, inače kandidata za republikansku nominaciju na predsedničkim izborima 2012. 

Američka administracija Donalda Trampa i Moskva ne rade zajedno, ali imaju isti cilj - da EU ostane geopolitički patuljak. Najbolji put da se taj cilj realizuje jeste rad na podelama unutar EU. Konstanta spoljne politike Kremlja je da igra na nejedinstvo unutar EU. Jedna od omiljenih opaski ruskog predsednika Vladimira Putina na sastancima EU-Rusija koji su se održavali redovno do uvođenja sankcija zbog aneksije Krima bila je “a koji je to jedinstven stav EU?”. Na drugoj strani, Tramp je tokom cele svoje političke karijere govorio i radio protiv EU, odnosno na njenom razbijanju i slabljenju. 

Po naš region bi bilo vrlo opasno ako Trampova administacija nasluti da bi sa destablizacijom Zapadnog Balkana ostvarila dva cilja.  Prvi je slabljenje i novo razjedinjavanje EU (koje bi bilo neminovno oko našeg regiona) kao i tovarenje krivice na Brisel. Drugi je otvaranje još jednog fronta kao dokaz da Tramp ne duguje ništa Rusima za izbornu pobedu na predsedničkim izborima. 

Izjave i potezi američkih diplomata u regionu i nižih funkcionera Stejt departmenta savršeno odgovaraju kreatorima ruske propagande i dolivaju ulje na vatru. Način na koji Moskva i Vašington zloupotrebljavaju, svako na svoj način, evropske intergacije država Zapadnog Balkana, za koje inače nemaju nikakvu nadležnost, veoma su alarmantni. EU pojedinačno može da izađe na kraj i sa Rusijom i sa Trampovom Amerikom, ali protiv Moskve i Vašingtona sa njihovim “petim kolonama” na terenu EU je osuđena na poraz i sa njom san o evropeizaciji Zapadnog Balkana za našeg života.