NEKO DRUGI

Šta je danas politički centar

U mnogim zemljama danas je u opticaju neka vrsta zombifikovanog centrizma - relikta iz ere Hladnog rata koji svojim pristalicama ne može ponuditi nikakvu smislenu političku orijentaciju

1606 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Plan za obnovu infrastrukture američkog predsednika Joea Bidena zaustavljen je i redukovan zalaganjem dvoje demokratskih senatora, Kyrsten Sinema iz Arizone i Joea Manchina iz Zapadne Virdžinije, političara koji se obično predstavljaju kao „centristi“. Mnogi komentatori su tim povodom postavili pitanje šta ta etiketa uopšte znači u 2021. godini. I nisu samo politički cinici posumnjali da dvoje pomenutih senatora nisu toliko centristi, koliko ambiciozni političari koji se rukovode samo jednim imperativom - da budu ponovo izabrani.

Kakva merila treba koristiti kada sudimo o centristima? To pitanje postaje sve važnije, ne samo u Sjedinjenim Državama, nego i u Francuskoj, gde se predsednik Emanuel Macron, nakon što je obećao formiranje novog centra u francuskoj politici, priprema za izbore narednog proleća. Kao i u slučaju dvoje američkih senatora, Macronov centrizam kritičari tumače kao dimnu zavesu političara koji nastavlja da zastupa interese desnice i tako opravdava zasluženu etiketu „predsednika za bogate“.

Pitanje nije „hoće li središte popustiti“, već šta je smisao pozicije centra u današnjoj politici. Termin je bio korisniji u 20. veku koji su mnogi opisivali kao doba ideoloških ekstrema. Pozicija centra podrazumevala je borbu protiv antidemokratskih partija i pokreta. Ali čak su i u ono vreme samoproklamovani centristi optuživani da ne postupaju u dobroj veri. Uz uobičajenu ironiju, Isaiah Berlin, liberal prvog reda, opisao je sebe kao jednog od onih „ubogih centrista, prezira dostojnih umerenjaka i skeptičnih kriptoreakcionarnih intelektualaca“.

Nekada su samoproglašeni centristi mogli živeti od zasluga stečenih u borbi protiv fašizma i staljinizma. Ali taj kredit se u međuvremenu prilično istanjio. U mnogim zemljama danas je u opticaju neka vrsta zombifikovanog centrizma - relikta iz ere Hladnog rata koji svojim pristalicama ne može ponuditi nikakvu smislenu političku orijentaciju.

To su nedavno otkrili nemački demohrišćani. Na saveznim izborima u septembru spektakularno su poraženi u pokušaju da poziciju centra odbrane pred potencijalnom koalicijom socijaldemokrata i postkomunističke levice. Njihova antikomunistička kampanja, gotovo prepisana iz 50-ih godina 20. veka, očigledno je promašila izazove koje nam je doneo 21. vek. Slika Olafa Scholza, temeljnog i odgovornog ministra finansija odlazeće vlade (i budućeg kancelara), koji maše crvenim zastavicama u Rajhstagu mnogima je morala izgledati krajnje bizarno.

Ali u opticaju su i dva oblika centrizma koji se ne mogu svesti na zombifikovanu verziju hladnoratovskog liberalizma. Prvi je proceduralni: u sistemima sa podelom vlasti, kao u Sjedinjenim Državama, političari su prinuđeni da vežbaju veštinu postizanja kompromisa; to je još izraženije u situaciji kada su ubedljive većine u zakonodavnim telima postale retkost.

Isti imperativ važi i za sve fragmentiraniji sistem političkih partija u Evropi. U holandskom parlamentu sedi čak 17 partija (možda i više, zavisno od toga kako ih brojimo). Posle više sedmica pregovaranja, Nemačka će uskoro dobiti vladu u kojoj će levo usmereni socijaldemokrati i Zeleni vladati u „semafor koaliciji“ sa Strankom slobodnih demokrata koja je naklonjena krupnom biznisu.

Fragmentacija - institucionalna ili politička - primorava političare da pribegavaju onome što je holandski filozof Frank Ankersmit nazvao „principijelnom neprincipijelnošću“ da bi demokratija uopšte funkcionisala. Većina ljudi, naravno, nije oduševljena idejom kompromisa radi njega samog, jer je kompromis retko najbolje moguće rešenje.

Izuzetak su oni koji se priklanjaju drugom plauzibilnom obliku centrizma. To je pozicioni centrizam. Nastojanje da održe jednaku distancu u odnosu na oba pola političkog spektra pozicioni centristi prikazuju kao dokaz sopstvenog pragmatizma i neopterećenosti ideologijom i pokušavaju da to unovče u trenucima duboke političke podeljenosti (kao u SAD danas). U trenucima kada zapaljiva retorika dominira na levici i desnici, oni mogu zvučati prilično razumno. Macron je u prvoj izbornoj kampanji rutinski naglašavao radikalizovanost svojih političkih protivnika, ekstremne desničarke Marine Le Pen i ekstremnog levičara Jean-Luca Mélenchona, da bi pokazao da je on jedini kandidat koji nastupa sa pozicija odgovornosti.

Pozivajući se na „teoriju potkovice“ - veoma popularnu u redovima antikomunista u doba Hladnog rata - centristi insinuiraju da se levičarski i desničarski populizam na kraju uvek sretnu u krajnjoj tački političkog antiliberalizma. Takođe, slično teoretičarima „trećeg puta“ iz 90-godina 20. veka, Macronovi sledbenici naglašavaju da su „levica“ i „desnica“ danas prevaziđene etikete. To im pomaže da za svoj pokret pridobiju kako bivše socijaliste tako i bivše degoliste.

Ali centrizam nije automatski i po definiciji demokratski. Dobar primer je Macron koga su već opisivali kao „liberalnog autokratu“. Njegovo poziranje pod parolom „ni levo ni desno“ implicira jedan otvoreno tehnokratski oblik vladanja. To je vladavina koja podrazumeva da za svaki izazov sa kojim se suočavamo postoji jedinstveno racionalno rešenje. Kritičari takvog rešenja mogu se automatski otpisati kao iracionalni. Ali, kao što je Macron otkrio u epizodi sa gilets jaunes (žutim prslucima) 2018. godine, tako implicirano uskraćivanje demokratskog pluralizma može proizvesti žestoku reakciju.

I proceduralni i pozicioni centrizam podrazumevaju postojanje funkcionalne demokratije, dok u situacijama asimetrične političke polarizacije postaju opasni. Republikanska stranka u Sjedinjenim Državama odbija da prihvati temeljna načela demokratije. Republikanci prekrajaju izborne okruge, oduzimaju pravo glasa, ometaju izbore i opstruiraju rad zakonodavnih tela, ne pokazujući nimalo spremnosti za kompromis. Biden jeste u Beloj kući, međutim, lider manjine u Senatu Mitch McConnell, nevoljni, ali pouzdani saveznik Donalda Trumpa, nastavlja da primenjuje one iste taktike koje je razvijao u mandatima Baracka Obame.

Proceduralni centrizam gubi smisao ako politički oponenti više ne poštuju proceduru, kao što je danas slučaj sa republikancima. Pozicioni centrizam je u još težoj situaciji. Ako neka od partija odbacuje sama demokratska načela, insistiranje na održavanju jednake distance čini nas saučesnicima u napadu na demokratiju. Ako Sinema i Manchin ne uspeju da ponude nešto više od zombifikovanog, proceduralnog ili pozicionog centrizma, glasači će ih kazniti zbog ometanja inicijativa koje, zapravo, imaju veliku podršku u biračkom telu.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)