Na izborimo učestvuju ljudi koji imaju 18 ili više godina, ali ljudi koje narod glasa ponašaju se gore od djece. Partije iščačkaju u čemu su odskočili u odnosu na neke prethodne izbore, pronađu koliko imaju više od neke druge partije, naprave lako paralelu i izađu pred kamere i mikrofone sa idejom da kažu “Mi smo pobjednici!”, promumlaju naravno da su “pobjednici u smislu pojedinačnih rezultata” ili “pobjednici u odnosu na prošle izbore jer bilježe rast”, ili “pobjednici smo jer se bez nas ne može formirati većina”. Sve go pobjednik.
Gledaš, ne vjeruješ svojim očima, čuješ a ništa ti nije jasno. Izborne pobjede su postale dijagnoza, rašomonijada, partijska šizofrenija.
Poenta je da u manjim gradovima jedan glas vrijedi mnogo više. Lakše se šteluju procenti, prelijetanje se više isplati, jedan čovjek poremeti krivu u koordinatnom sistemu. Kupovina se naslućuje, baš kao nekad u vrijeme dobrog starog režima. Jer, nije sve u sistemu, ima nešto i u pokvarenim ljudima koji se ne mijenjaju.
Ako smo pomislili da svi oni silni likovi koji su se godinama tokom izbornog dana muvali u bermudskom trouglu između biračkog mjesta, kladionica i kafića, da su te face nekud isparile, varamo se grdno. Jer, ekipa muljatora je i dalje živa. Nisu nigdje otišli. Tu su. Čekaju priliku.
Do sad su poslovali u sivoj zoni, nisu bili u partiji, ali su radili za partiju. Nisu bili u kriminalu, ali su se bavili kriminalnim aktivnostima. I jesu i nisu, tamo i ovamo. Oni su bili potrebni, korisni, spremni da stanu na žulj ljudima, skoro pa usputno. Da nekome u kafani dobace kako bi dobro bilo da glasa jer će mu se ćerka zaposliti, upisati gdje se teško upisati, da pripitaju koliko ko duguje računa za struju, treba li mu pomoć oko dozvole za ogradu ili legalizacija pomoćnog objekta. “Nemoj da si lud, to ću ti ja sredit”. Čarobna rečenica. Pritiskali su ti likovi dugmad kojima se aktiviraju neuralgične tačke pojedinaca, sve kako bi oni bili posrednici u već završenom poslu. Sve što su ljudi morali da urade zauzvrat jeste da glasaju suprotno svojoj volji.
Ti goniči glasača i dalje su živi, samo čekaju da vide kome treba da se priklone. A partije će se pokvariti kad tad, podepeesiće se svi vremenom. Takvi likovi su navikli da love u mutnom, a sad se prst pred oko ne vidi od mulja. Lako nađu pukotinu. Eksperti su za nestabilnost. Oni su provalili igricu političkih prevara i prevaga, na koja vrata treba da se kuca, a koja se otvaraju nogom. Sve znaju. Emocija nemaju. Na pitanje ko su odgovaraju sa “Što god da treba!”. Na pitanje za koga su, odgovaraju sa “Za koga god treba!”. Primjeri tranzicije i snalaženja.
Kad bi ih neko prikačio na poligraf, sve što kažu bila bi istina, jer laž za njih ne postoji. Kao u filmu, nema emocija, sve je biznis.
Poseban je to sloj, a ne soj.
Bonus video:
