NEKO DRUGI

Druga strana američke izuzetnosti

Sjedinjene Države su demokratija u kojoj kritičari otvoreno kritikuju spoljnu politiku svoje zemlje. Ali to je slaba utjeha onim zemljama koje Amerika u geopolitičkom nadmetanju sa Kinom tretira kao svoje pione

3271 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Kada sam počinjao da predajem na Harvardu polovinom 80-ih godina, glavna preokupacija kreatora američke ekonomske politike bio je Japan. Knjiga Japan na prvom mestu Ezre Vogela, vodećeg harvardskog eksperta za Japan u to vreme, odredila je opšti ton debate.

Sećam se da sam bio zapanjen merom u kojoj se u svim raspravama - čak i u akademskim krugovima - podrazumevalo pravo Sjedinjenih Država na primat na međunarodnoj sceni. Sjedinjene Države su dale sebi u zadatak da odgovarajućim industrijskim i trgovinskim politikama spreče dominaciju Japana u ključnim industrijskim sektorima - ne samo zato što je to korisno za američku ekonomiju, već i zato što Amerika nikako ne sme pasti na drugo mesto.

Pre toga verovao sam da je agresivni nacionalizam odlika starog sveta, da je rezervisan za nesigurna društva koja se osećaju ugroženima na međunarodnoj sceni i još se oporavljaju od stvarnih ili zamišljenih istorijskih nepravdi. Pripadnici američke elite, bogati i sigurni u sebe, cenili su patriotizam, ali njihov pogled na svet bio je prevashodno kosmopolitski. Ipak, nacionalizam nultog zbira nije bio daleko od površine, što se jasno pokazalo čim je mesto SAD na vrhu globalnog ekonomskog poretka bilo dovedeno u pitanje.

Nakon tri decenije američkog trijumfalizma posle pada Berlinskog zida, svedoci smo sličnog procesa, ovoga puta mnogo izraženijeg. Sada je to posledica jačanja Kine - koja je znatno ozbiljnija ekonomska pretnja nego što je to bio Japan 80-ih godina i čiji dalji uspon nosi ozbiljne geopolitičke rizike - i ruske invazije na Ukrajinu.

Na nove izazove SAD odgovaraju pokušajem potvrđivanja globalnog primata. Za kreatore američkih državnih politika to je cilj istovetan sa ciljem održavanja bezbednog i prosperitetnog globalnog poretka. Po njihovom mišljenju, primat SAD presudno je važan za promovisanje demokratije, slobodnog tržišta i međunarodnog poretka utemeljenog na pravilima. Šta može biti korisnije za mir i prosperitet u svetu? Uverenje da iza ciljeva američke spoljne politike uvek stoje u osnovi dobre namere temelj je američke predstave o sopstvenoj izuzetnosti: ono što je dobro za Sjedinjene Države dobro je za čitav svet.

Nema sumnje da je u nekim slučajevima to istina. Ali prihvatanjem takvog mita kreatori američkih politika gube sposobnost da realistično sagledaju kako zapravo koriste svoju moć. Sjedinjene Države se nisu ustezale od rušenja drugih demokratija ako je to odgovaralo njihovim interesima i iza sebe imaju dugu istoriju mešanja u unutrašnju politiku suverenih zemalja. Invazija na Irak 2003. izvedena je u suprotnosti sa Poveljom UN, kao što je to i ruska invazija na Ukrajinu.

Insistiranje na „slobodnom tržištu“ i „međunarodnom poretku utemeljenom na pravilima“ često služi pre svega interesima američkih kompanija i političkih elita, a ne aspiracijama manjih zemalja. Ako se tekući interesi udalje od onoga što nalažu međunarodna pravila, SAD će jednostavno ignorisati pravila (kao u slučaju Međunarodnog krivičnog suda i ključnih konvencija Međunarodne organizacije rada).

Neke od ovih tenzija bile su uočljive u govoru državnog sekretara SAD Antony J. Blinkena o odnosima Sjedinjenih Država i Kine. Blinken je Kinu proglasio za „najozbiljniji dugoročni izazov međunarodnom poretku“ i objavio da bi nas „vizija koju nudi Peking udaljila od univerzalnih vrednosti koje su donele toliko prosperiteta čitavom svetu“.

Blinken je u pravu kada tvrdi da mnogi elementi poretka uspostavljenog posle II svetskog rata nisu samo američki niti samo zapadni. Ipak, nije uspeo da nas uveri da za te univerzalne elemente svetskog poretka Kina predstavlja veću opasnost nego same SAD. Na primer, mnogi od problema u kineskim ekonomskim praksama na koje ukazuju američki komentatori tiču se oblasti u kojima opšteprihvaćena univerzalna pravila ne postoje - naročito u trgovini, investicijama i tehnološkom razvoju.

Blinken je najavio da će SAD „izgraditi strateški savez oko Pekinga u cilju promovisanja naše vizije otvorenog i inkluzivnog međunarodnog sistema“. Ponovo se moramo zapitati, ko bi se usprotivio takvoj viziji? Ali Kina, kao i mnoge druge zemlje, strahuje da inicijative Sjedinjenih Država nisu uvek dobronamerne. Blinkenovu izjavu kineski lideri tumače kao pretnju izolacijom i ograničavanjem raspoloživih opcija, uz primoravanje drugih zemalja da stanu uz Ameriku.

Ništa od rečenog ne treba tumačiti kao postavljanje znaka jednakosti između postupaka SAD i ruske invazije na Ukrajinu ili kršenja ljudskih prava u pokrajini Sinđiang ili otimanja teritorija na Himalajima ili u Južnom kineskom moru. Uprkos nedostacima, Sjedinjene Države su demokratija u kojoj kritičari mogu otvoreno kritikovati i osporavati spoljnu politiku svoje zemlje. Ali to je slaba uteha zemljama koje Amerika u geopolitičkom nadmetanju sa Kinom tretira kao svoje pione, zemljama koje često ne vide nikakvu razliku između globalnih poteza velikih sila.

Blinken govori o autoritarnim praksama u Kini kao najvećoj pretnji za ostatak sveta, što je još jedan obrnuti odraz američke vere u sopstvenu dobronamernost i izuzetnost. To što u nekoj zemlji postoji demokratija ne garantuje da će ona postupati u dobroj nameri u odnosima s drugim zemljama. Isto tako, represija unutar zemlje ne mora nužno voditi u agresiju usmerenu napolje. Kina takođe tvrdi da želi stabilan i prosperitetan globalni poredak - ali ne pod isključivom kontrolom SAD.

Tretiranje Kine kao pretnje i nastojanje da se ona izoluje upućuju Kinu na poteze koji potvrđuju strahove američkih stratega. Sjedinjene Države organizuju klub zemalja spremnih da se otvoreno suprotstave Kini, pa ne treba da nas čudi to što je predsednik Si Đinping pronašao saveznika u Putinu u trenutku kada se Rusija spremala za invaziju na Ukrajinu. Kao što je primetio novinar Robert Wright, očekivano je da će se zemlje izbačene iz jednog ekskluzivnog kluba udružiti i napraviti sebi novi klub.

Ako se neko zapita zašto je relativno opadanje moći SAD toliko važna tema, pripadnici američke spoljnopolitičke elite odgovaraju retoričkim pitanjem: Da li biste radije živeli u svetu kojim dominira Amerika ili u svetu kojim dominira Kina? Istina je da bi većina zemalja najradije živela u svetu kojim niko ne dominira, svetu u kome i male zemlje mogu sačuvati izvesnu meru autonomije i razvijati dobre odnose sa svima, bez obaveze da izaberu stranu i usput završe kao kolateralna žrtva sukoba velikih sila. Vreme je da američki stratezi shvate da dobar deo sveta već odavno ne posmatra globalne ambicije Sjedinjenih Država kroz njihove ružičaste naočare. Što pre to shvate, to bolje za sve nas.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)