EVROPSKI UGAO

Sedam mini NATO-a: Sve struje koje dijele najveći vojni savez na svijetu

U Parizu, Berlinu, Rimu i Madridu vide dalje od prsta i shvataju da bi totalni poraz Rusije ili njen raspad vodili u još neizvjesniju i turbolentniju budućnost

18339 pregleda 3 komentar(a)
Foto: Reuters
Foto: Reuters

Jednoglasna odluka Severnoatlantske alijanse da primi Švedsku i Finsku u svoju porodicu je najbolji mogući dokaz solidnosti i vitalnosti saveza rođenog 1949. godine. Međutim, ruska agresija na Ukrajinu i debata koja je prethodila prijemu dve skandinavske zemlje su potvrdile postojanje različitih “duša” unutar NATO-a i postojanje nekoliko, uslovno rečeno, podsaveza i soliste Turske.

Ovde treba naglasiti da pluralizam unutar višenacionalnih organizacija – kakav je NATO po antonomaziji imajući u vidu različiti stepen demokratije, sloboda i zaštite prava u svojim članicama – nije nužno nešto loše, naprotiv oznaka je krepkosti. Fiziološki je da heterogeni savezi sa širenjem postaju veći i jači ali i manje homogeni i jedinstveni.

Unutar NATO-a su uvek postojale struje i različite pozicije između saveznika, nekada iznijansirane a nekada u jasnoj kontrapoziciji. Liderska i dominantna uloga SAD u Alijansi je obezbeđivala uvek minimum neophodnog jedinstva i katalizatorsku ulogu u rivalstvima između samih saveznika, poput Grčke i Turske.

Pažljivo analizirajući pozicije članica NATO se dolazi do zaključka da imamo barem sedam različitih interesnih grupa unutar najmoćnijeg odbrambenog saveza na planeti. Sjedinjene Američke Države, i privezak Kanada, predstvaljaju severnoameričku komponentu Alijanse.

Britanski premijer Boris Džonson, čiji prvi politički idol nije Vinston Čerčil već Perikle, se iz petnih žila upinje da dokaže da su Englezi za Amerikance ono što su antički Grci bili za stare Rimljane. Takođe, Britanci i pored toga što su izašli iz EU unutar evropskog krila NATO imaju specifičnu težinu pogotovo među skandinavskim i istočnoevropskim zemljama, ali i Holandiji.

Skandinavski blok je sa ulaskom Švedske i Finske i povratkom Moskve u ulogu glavnog neprijatelja NATO dobio još više na značaju. Takođe, prijem Stokholma i Helsinkija u NATO i ulazak Danske u sistem bezbednosne i spoljne politike EU niveliše paradoksalnu situaciju na severu Starog kontinenta: Island i Norveška su članice NATO a nisu EU, Švedska i Finska su članice EU a nisu bile u Alijansi dok je Danska bila jedina skandinavska zemlja i u EU i u NATO, ali je bila svojom voljom izvan zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU.

foto: Reuters

Poljska predvodi istočno krilo NATO-a između tri mora ( Baltičko, Jadransko i Crno More), ili Trimarium. U njemu su sve tri pribaltičke republike, plus Slovačka i Češka, kao i Rumunija dok je Hrvatska na putu da postane deo tog kluba.

Mađarska se udaljila od višegradskih saveznika, što zbog veza premijera Viktora Orbana sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, odnosa prema invaziji na Ukrajinu ali i ambicijama da bar donekle povrati deo teritorija koje je Budimpešta izgubila Sporazumom iz Trijanona. Ipak, nije isključeno da Orban ne napravi još jedan zaokret u svojoj politici i vrati se u zagrljaj višegradskog bratstva.

Nemačka, Francuska i Italija predstvaljaju evropsko tvrdo jezgro u koje sve više ulazi Španija formirajući neku vrstu “evropskog kvada” koji pretenduje da bude koliko toliko autonoman u odnosu na Vašington. U njihovom sazvežđu su Portugal, Luksemburg, Belgija kao i Slovenija, posebno od dolaska na premijersku poziciju Roberta Goloba.

Turska je članica NATO sui generis. Predsednik Redžep Tajip Erdogan je izvukao maksimalnu korist u prethodne dve decenije iz geostrateško položaja svoje zemlje pretvarajući Tursku u klasičnu autocentričnu silu koja sedi na više stolica. Rečju, sve ono što su razni lideri i ideolozi pogubnih politika u Beogradu zamišljali da je Jugoslavija ili kasnije Srbija, Turska to jeste.

Balkanske članice NATO su iz ovih ili onih razloga, više ili manje iskreno, sve više proameričke. Grčka u stalnoj pozornosti prema Turskoj mora da se oslanja na Vašington. Albanci su najverniji američki saveznici, Makedoncima i Crnogorcima je članstvo u NATO jedina pouzdana garancija da će njihove države ostati u aktuelnim granicama.

Poslednji samit NATO-a u Madridu je nijansirao sve pomenute “duše” Alijanse. Nema sumnje da je najznačajniji rezultat madridskog okupljanja identifikacija Rusije kao novog-starog neprijatelja, ali su bile i evidentne razlike u vođenju politike prema Moskvi i viziji budućih odnosa.

foto: Reuters

Skandinavski i istočnoevropski blok želi da pobedi Rusiju. Za njih je minimalni cilj da Rusija izađe iz rata, koji je sama počela, kao neka vrsta evropske parije, ponižena i poražena, osuđena na marginalizaciju i ostracizam. Ima i onih koji priželjkuju pad Vladimira Putina, krah režima i posledičnu dezintegraciju Ruska federacija u više država koje ne bi mogle da predstavljaju pretnju severnom i istočnom delu kontinenta.

Evropska četvorka (Nemačka, Francuska, Italija i Španija) želi što pre da se završe ratna dejstva i da se počne sa izgradnjom barem minimalnih relacija i saradnje sa Moskvom. U Parizu, Berlinu, Rimu i Madridu vide dalje od prsta i shvataju da bi totalni poraz Rusije ili njen raspad vodili u još neizvesniju i turbolentniju budućnost.

Velika Britanija je najrusofobnija zemlja u zapadnoj Evropi i ruska agresija na Ukrajinu je učinila plemenitim taj sentiment ukorenjen polovinom 19. veka na Ostrvu kada je distribuisan lažni testament Petra Velikog s ciljem pripremanja javnog mnjenja za Krimski rat. Tvrdom stavu Londona doprinosi dodatno i unutrašnji problemi Borisa Džonsona, od skandala preko pitanja Severne Irske i Škotske koja se ponovo sprema za referendum o nezavisnosti.

Turska po svom običaju igra dvostruku igru. Erdogan ne bi voleo da pobedi ni NATO ni Rusija. Ankara ne želi da vidi čitavu severnu obalu Crnog mora u ruskim rukama, ali joj nije u interesu ni da ukrajinska vojska izađe na granice pre 24. februara. Erdoganu bi najviše odgovarao zaleđeni sukob u kome bi mogao da nastavi svoju duplu igru prijatelja i partnera Kijeva i Moskve.

Sjedinjene Američke Države gledaju dalje od sukoba sa Rusijom, što se vrlo jasno prepoznaje u završnom dokumentu samita u Madridu. Moskva jeste definisana kao pretnja Alijansi, ali je mnogo važnije pominjanje Kine, čak 14 puta i ne bi se moglo reći u prijateljskom tonu. Na insistiranje Vašingtona u Madridu su bili i lideri pacifičkih saveznika, Japana, Južne Koreje, Australije i Novog Zelanda, sa direktnom porukom Pekingu koji nastavlja da pruža podršku i obezbeđuje zaleđe Rusiji.

Posle pada Berlinskog zida i 20 godina od potpisivanja sporazuma NATO-a i Rusije u italijanskoj vojnoj bazi Pratika di Mare, koji je trebalo da bude kamen temeljac nove bezbednosne strukture na Starom kontinentu, točak istorije se vratio unazad.

NATO se vratio svom izvornom smislu da deluje kao odbrambeni savez a ne planetarni policajac. Nekadašnje antisovjetske profilisanje Severnoatlantske alijanse je preimenovano u antirusko sa jednom bitnom razlikom koja čini Evropu i svet mnogo nesigurnijim mestom negom tokom Hladnog rata: SSSR je bi u suštini konzervativna sila koja je pokušavala da zadrži uspostavljeni status kvo, dok je Putinova Rusija revizionistička, revanšistička sila koja želi da osvoji teritorije koje smatra da su joj nepravedno oduzete. Problem je što niko, sem Putina i njegovog uskog okruženja, ne zna dokle sežu te revizionističke aspiracije, zbog čega su Švedska, a pogotovo Finska požurile da stanu pod NATO kišobran ili, ako hoćete, “rusobran”.

(nova.rs)