NEKO DRUGI

Neka ih je ubijao

U konkretnom slučaju Kalabića, sudija tobože kaže nema dokaza (ni krivičnih presuda) da ih je ubijao, a zapravo zaključuje – neka ih je ubijao

44536 pregleda 16 komentar(a)
Kalabić, Foto: Wikimedia
Kalabić, Foto: Wikimedia

Molim čitaoca da mi oprosti na neumesnoj analogiji: kao što je Ustavni sud odlučio da Univerzitet ne može Siniši Malom oduzeti titulu doktora, tako je Viši sud u Valjevu odlučio da Nikolu Kalabića treba rehabilitovati. Ovako sud, prema vesti: “Viši sud ponovo ocenjuje da nikada nije vođen krivični postupak protiv Nikole Kalabića i da, samim tim, on ne može biti proglašen za ratnog zločinca i narodnog neprijatelja”. Reklo bi se, kako Mali može biti doktor bez doktorata, Kalabić može biti nevin i pored dokaza da je odgovoran za gnusne zločine.

Ali, sudija iz Valjeva tu ne staje: “Rešenjem o rehabilitaciji sud je utvrdio da se ništavim od trenutka donošenja smatra 7 odluka Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata, donetih od marta do septembra 1945, kao i 3 odluke Zemaljske komisije Srbije, donete od aprila do oktobra 1945, koje se odnose na Nikolu Kalabića”. Dakle, ne samo da je za sud važno to što Kalabić nije krivično gonjen, sud odbacuje i dokaze za njegovu odgovornost za zločine.

O tome smo ovde već razgovarali, Ustavni sud stoji kao poslednja odbrana poretka u zemlji. Nije stvar u tome šta bi taj sud zaista trebalo da brani, nego šta on konkretno brani. Tumačenje odluka tog suda jasno nam kaže da on brani - razbojnički poredak. Zbog toga neumesna analogija s početka: ne da bi se izjednačili Mali i Kalabić, jer su njihovi zločini neuporedivi, nego da bi se naglasilo da odluku Višeg suda u Valjevu ne treba samo preispitivati i osporavati na osnovu utvrđenih činjenica (koje je taj sud proizvoljno odbacio) već je pored toga treba razumeti i kao poruku, baš kao i odluku Ustavnog suda.

Dakle, šta nam sud, kao deo tekućeg režima, jer smešna je i pomisao da je taj sud u nekom svom aspektu nezavisan, poručuje kada zaključi da je Kalabić nevin? Na prvi pogled, reklo bi se da je sud neutralan. On se drži zakona, a zakon kaže…Dobro, šta god da zakon kaže, ako Kalabića već do sad niko nije krivično gonio i osudio, što se ne formira neka komisija koja bi konačno potvrdila da je on bio zločinac, jer, da ponovimo, dokaza za to ima dovoljno i mahom su svi poznati? Umesto komisije, time se pak bavio sud, kao da je reč o netom izvršenom nedelu; i kao da je sudija istoričar - a očigledno je da nije (premda, i da jeste, to ne bi bila garancija da će poštovati činjenice).

Umesto komisije, imamo sumnjiv zakon o rehabilitaciji, po kome - kako vidimo - sudija (još jednom) može rehabilitovati Kalabića, i to tako što će odbaciti činjenice o njegovoj krivici. Pa onda sud više ne možemo videti kao da je neutralan, nego se naprotiv on pokazuje kao vrlo pristrasan i raspoložen da rehabilituje zločince. Izvod je jednostavan - ako je Ustavni sud stao iza razbojničkog poretka, onda Viši sud u Valjevu brani - zločinački poredak. Dokazivati sada sudiji da je pogrešio jer tobože nije u obzir uzeo činjenice, zaludan je posao.

Nije stvar u tome da sudiju nešto naučimo, jer on zapravo odlično zna šta je uradio (i to je uradio namerno); stvar je u ovome: šta ćemo da radimo s porukama koje nam režim šalje preko svojih sudova - da su razbojništvo i zločinstvo u redu? Zaista, šta ćemo?

Kako radi ovdašnji revizionizam, nije nikakva tajna. Niti ovdašnji revizionisti rade bilo šta krišom. Naprotiv, oni to rade otvoreno i time se ponose. Redom su ih raskrinkavali istoričari poput, recimo, Milivoja Bešlina, Srđana Miloševića ili Milana Radanovića. Radanović je, na primer, potpuno ogolio i razmontirao revizionistički diskurs izložbe “U ime naroda - politička represija u Srbiji 1944-1953.” iz 2014. godine. Od laganja, preko falsifikata, do namernog sakrivanja činjenica - Radanović redom identifikuje i opisuje nečasni istoričarski i izložbeni rad autora Srđana Cvetkovića.2

Ali, ponovimo, stvar uopšte nije u činjenicama i hvatanju revizionista u laži (oni znaju da lažu), nego je u poruci koju režim preko njih šalje. Uzmimo konkretno Kalabića. On je ubijao/klao komuniste. Komunisti su bili i Srbi. Dakle, Kalabić je ubijao/klao Srbe. Zločinac bi bio i da je ubijao druge, naravno. Ali, kako iz ugla tekućeg režima koji s ponosom za sebe kaže da je nacionalistički izgleda to što je neko ubijao baš Srbe? Izgleda, kaže Viši sud u Valjevu, sasvim u redu. Jer, ako su komunisti, onda to i nisu pravi Srbi, a nesrbe, to znamo, po domaćoj nacionalističkoj doktrini, dopušteno je (masovno) ubijati.

Kako nam onda režim sugeriše da shvatimo odluku suda? Jednostavno: svi Srbi misle isto. A oni koji ne misle tako, zapravo nisu (pravi) Srbi, što ih automatski kvalifikuje kao građane drugog reda. A to, u krajnjem slučaju, znači i da je dopušteno da ih se ubija. A posle ćemo se praviti kao da se nije desilo. Ako smo na početku rekli da je analogija između sudskih slučajeva Malog i Kalabića nategnuta i neumesna, završimo tekst s jednom umesnijom i daleko strašnijom analogijom. Ovaj režim nam poručuje preko svojih sudija i njihovih odluka, da je legitimno deliti ljude na prave i neprave Srbe.

Linija razdvajanja je arbitrarna. Svojevoljno je vuče onaj što stalno ponavlja da nema nikog jačeg od države. Iz dana u dan nam mediji, sudovi, zakonodavna i izvršna vlast šalju poruke o tome gde je danas povučena linija. A svi koji se nađu s pogrešne strane te linije jesu dopuštena meta za razna iživljavanja (uključujući i ubijanje). Viši sud u Valjevu hoće da kaže, dobro je tako. U konkretnom slučaju Kalabića, sudija tobože kaže nema dokaza (ni krivičnih presuda) da ih je ubijao, a zapravo zaključuje - neka ih je ubijao.

Peščanik.net