Napredak je bio toliko nezaustavljiv da je ljudima sve ugroženiji puki opstanak. Tako bar proizlazi iz upravo objavljenih iskaza nadležnih sakupljača podataka o iskušenjima civilizacije.
Za nuklearno uništenje čovečanstva danas su dovoljni samo jedan nesporazum i jedna pogrešna procena - upozorio je gensek UN Antonio Gutereš. A globalno zagrevanje, dobrim delom prouzrokovano nepočinstvima nad prirodom, može da dovede do izumiranja ljudskog roda - iz Amerike je saopštila ekipa međunarodnog naučnog tima.
E sad kad se to zna, najmoćnije sile će se potruditi da spreče najavljene apokalipse - pomisliće neko. I budala može da zna šta se dešava, ali treba neko to i da razume (što bi rekao Ajnštajn) i preduzme odgovarajuće bezbednosne mere.
Takvi kadrovi, nažalost, manjkaju. Povodom rata u Ukrajini umnožavaju se pretnje upotrebom atomskih bombi. A istovremeno se zagađivanje atmosfere povećava umesto da se smanjuje.
U međuvremenu pljušte narogušenosti, naročito najmoćnijih. Iz Moskve priznaju da je cilj njene invazije da svrgne vlast u Kijevu. Vašington bi da se svet razvrsta na demokratije i autokratije (osim onih koje mu koriste). Peking je zapretio (dok je ovaj tekst išao u štampu) da bi eventualna poseta američke kongresne liderke Tajvanu mogla biti sprečena raznim vojnim akcijama i pretvorila se u novi čin „svrgavanja globalne dominacije SAD“ - kako je poručio pekinški Global tajms. A Evropa se mršti što je primorana da se odriče pojedinih delova „države blagostanja“ i usred letnjih vrućina brine kako će se grejati zimi ako gasa iz sankcionisane Rusije ne bude dovoljno.
Vreme je, čini se, da se s papučice za gas noga premesti na kočnicu. Ubrzanje nadmetanja među velikim silama uzelo je toliko maha da šteti i međunarodnim odnosima, i demokratiji, i ekonomiji, i snabdevanju, i transportu, i ekologiji, pa čak i njima samima - proizlazi iz niza analiza.
U svim tim sektorima stanje je vanredno. Savet bezbednosti UN hronično je paralisan, rastu autokratske snage i maniri, inflacija hara, šire se nestašica hrane, goriva i lekova dok se opet razbuktava korona, otkazuju se mnogi letovi, u energetskoj iznudici se opet priziva ugalj.
Ni u jednoj članici velike četvorke - SAD, EU, Kina i Rusija - situacija nije bolja nego pre tekućeg zaoštravanja međusobnih odnosa, koje se nadovezalo na raskole u pandemiji. U toj kontraproduktivnosti pogoršale su i opšte stanje u svetu, a čijem bi prosperitetu trebalo bitno da doprinose.
Ako baš ne mogu da se uzajamno umire, kucnuo je čas da se bar umere. I što pre nađu prostor za saradnju kako bi makar ublažili opasnosti koje su se nadvile nad čovečanstvom.
Među retkim ohrabrenjima su teze napisa u njujorškom Forin afersu. Autor nalazi da se čak i u ukrajinskom ratu ispoljavaju doze uzdržanosti iako po masovnim agresorskim razaranjima tako ne izgleda. Jer, konstatuje autor, Zapad i Rusija i dalje izbegavaju neposredan sukob koji bi verovatno bio uvod u treći svetski rat. Takođe se ukazuje na posvećenost Kine i SAD da izbegnu veće incidente (kakav je upravo negovešten), uz napomenu da je od planiranog rata gori samo onaj koji izbije neplanirano, sticajem nesmotrenosti ili sticajem okolnosti.
U ovim vremenima svakojakih neobuzdanosti, uzdržanost i umerenost su retkosti kojima raste cena zarad opšteg dobra. Ekstremizam koji je donedavno mahom bio karakteristika samo spremnih na rušenje pravne države, u međuvremenu se ušančio i u mnoge vlasti koje oblikuju ovaj vek. Pa su praktično svuda svojevrsni raritet lideri koji umeju da usklade nacionalne i internacionalne interese, realno mesto svoje zemlje u svetu i sveta u njoj.
Nama, takođe, i te kako fali takav raritet. Ovdašnja vlast se ekstremno obračunava sa unutrašnjim neistomišljenicima, dok nastoji da uveri spoljne velike igrače kako se njoj može, što niko drugi malen ne može, da se umili obema stranama iako su one međusobno na ratnoj nozi.
Parolama o „srpskom svetu“ i Srbiji koja će „biti prinuđena da krene u denacifikaciju Balkana“ srpski barjaktari zabluda su se poistovetili s ruskom ambicijom i propagandom. Valjda su umislili da nam je suđen status regionalne i šire sile iako smo samo „nedovršen posao“ stvarnih sila.
Ostaje nam da shvatimo da smo u i dalje u procepu. Da ne možemo svet da tretiramo kao multipolarni, a da nam je zemlja unipolarna, da zavisimo od dogovora velikih sila, a da uobražavamo da o svemu odlučuje samo jedan među nama.
Da bismo se izvukli iz te kontradikcije, treba da radimo obrnuto: da učvrstimo domaći pluralizam, a da spolja izaberemo jednu stranu. Zapadnu, ako ni po čemu drugom, a ono po ekološkom principu - da treba živeti u skladu sa okruženjem jer se u suprotnom strada.
Bonus video:
