NEKO DRUGI

Klasa i obrazovanje

Utilitaristički pristup obrazovanju se predstavlja kao priprema radničke klase za tržište rada. Ali ono što im se poručuje je da treba da se obrazuju u skladu sa svojim društvenim položajem.

6330 pregleda 2 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

„Iznajmili smo tavan za 25 šilinga godišnje, kupili nekoliko starih klupa i stolova, pozajmili stolice od ljudi iz zgrade, kupili uglja za 1 šiling… to je bio početak našeg koledža.“

Tako je govorio Joseph Greenwood, krojač u jednoj tkaonici u Zapadnom Jorkširu, sećajući se kako je 1860. godine pomogao da se pokrene koledž Kaloden, jedna od više stotina radničkih škola osnovanih polovinom 19. veka u Velikoj Britaniji. „Među nama nije bilo ljudi na visokim položajima niti onih sa univerzitetskim diplomama. Studenti koji su se isticali znanjem u određenim oblastima postavljeni su za predavače, pa se događalo da nastavnik jednog predmeta bude slušalac na časovima iz nekog drugog predmeta.“

Greenwoodova priča jedna je od mnogih koje je Jonathan Rose prikupio i objavio u klasiku pod naslovom Intelektualni život britanske radničke klase, veličanstvenoj istoriji borbe radnih ljudi da steknu obrazovanje, počevši od najranijih autodidaktičkih pokušaja Radničkog obrazovnog društva. Za ljude koji su pripadali toj tradiciji obrazovanje se nije svodilo na otvaranje puta ka bolje plaćenim poslovima, već je podrazumevalo razvoj novog načina razmišljanja o svetu.

„Knjige su za mene postale simbol društvene revolucije“, pisao je James Clunie, moler koji je 50-ih godina postao laburistički poslanik za Danfermlajn. „Radnik više nije onaj ’koji seče drva i nosi vodu’ već je postao… svoj sopstveni vođa, advokat, pisac, jednak s drugim ljudima“. Do objavljivanja Roseove knjige 2001. godine, ta tradicija je uglavnom izumrla. U naredne dve decenije nestala je i predstava o obrazovanju kao sredstvu širenja vidika.

Univerzitet Rohempton na jugozapadu Londona potvrdio je prošle sedmice da će otpustiti i ponovo zaposliti polovinu svog nastavnog osoblja. Bar 65 zaposlenih trajno će izgubiti posao. Verovatno će se ugasiti 19 katedri, uključujući klasičnu filologiju i antropologiju. Univerzitet želi da se fokusira na „obrazovanje za karijeru“.

To je poslednji u dugom nizu slučajeva redukovanja programa humanističkih nauka na britanskim univerzitetima, od jezika na Astonu do engleske književnosti na Šefild Halamu. Takve promene pokazuju transformaciju uloge univerziteta koja je rezultat delovanja tri aktuelna trenda: to su izlazak visokog obrazovanja na tržište, tretiranje studenata kao potrošača i instrumentalan pristup znanju.

Robbinsov izveštaj o visokom obrazovanju iz 1963. sadržao je predlog za širenje univerzitetske mreže uz obrazloženje da je obrazovanje dobro po sebi. „Potraga za istinom je suštinski važna funkcija institucija visokog obrazovanja“, pisalo je u izveštaju, „a proces obrazovanja je važan zbog uloge koju ima u sticanju novih saznanja“.

Browneov izveštaj o finansiranju visokog obrazovanja iz 2010. pokazuje sasvim drugačiji pristup. Značaj koji se pripisuje univerzitetima prvenstveno je ekonomske vrste. „Visoko obrazovanje je važno“, kaže se u izveštaju, jer omogućuje studentima da pronađu poslove koji su „bolje plaćeni, pružaju više zadovoljstva i doprinose ekonomskom rastu društva“.

Utilitaristički pristup obrazovanju često je predstavljan kao pokušaj da se polaznicima iz redova radničke klase pomogne da se pripreme za tržište rada. Ali ono što im takav pristup, zapravo, poručuje jeste da treba da se drže obrazovanja koje je primereno njihovom društvenom položaju. Otuda filozofija, istorija i književnost postaju ekskluzivni zabrani bogatih i privilegovanih.

Odnos obrazovanja i klase promenio se na još jedan način. Izveštaj Instituta za istraživanje javnih politika (IPPR) od prošle sedmice ukazuje na odsustvo raznolikosti i proporcionalne zastupljenosti u populaciji parlamentarnih poslanika, što je bila tema brojnih debata u poslednje vreme. Izveštaj IPPR-a otkriva „reprezentacijski zaostatak“ od 5% po kriterijumu etničke pripadnosti – etničke manjine koje čine 15% ukupne populacije daju 10% poslanika. Razlika u zastupljenosti u parlamentu i opštoj populaciji iznosi 17% za žene i 27% za radničku klasu. Ipak, najveća razlika se dobija po nivou obrazovanja – 86% parlamentarnih poslanika pohađalo je univerzitet, dok za opštu populaciju taj postotak iznosi 34%. Jaz između glasača i onih koji upravljaju manifestuje se u domenu obrazovanja čak i više nego kroz klasne podele.

U poslednjih 30 godina udeo žena i poslanika koji pripadaju manjinama se uvećao. Broj poslanika iz radničke klase dramatično je opao. U sazivu parlamenta iz perioda 1987-1992, pre ulaska u parlament čak 28% laburističkih poslanika su radili u proizvodnji ili obavljali poslove koji ne zahtevaju visoke kvalifikacije. Do 2010, taj udeo je opao na 10%, da bi do 2019. porastao na 13%. Sasvim očekivano, za torijevce je taj udeo iznosio 5%, da bi 2019. opao na 1%.

Opadanje broja poslanika iz radničke klase delimično je uzrokovano time što su institucije koje su radnicima pružale javnu platformu, naročito sindikati, praktično nestale. Mick Lynch iz Nacionalnog sindikata radnika u transportu i njegovi uspesi u odbrani radničkih prava privukli su mnogo pažnje. Pre 50 godina takvih ljudi je bilo mnogo više, jer je radnička klasa tada imala važniju ulogu u političkom životu.

Obrazovanje je u međuvremenu postalo označitelj društvenih razlika na još jedan način. Politikolog David Runciman kaže da se sa prihvatanjem tehnokratskog ustrojstva u zapadnim društvima formirala „nova klasa eksperata za koje je obrazovanje preduslov ulaska u redove elite“ – bankari, advokati, lekari, javni službenici, stručnjaci, akademski kadrovi. Stvarna podela u obrazovanju nije ona „između znanja i neznanja“. U pitanju je „sukob različitih pogleda na svet“. Zato je obrazovni nivo bio važan marker i u podelama koje je proizveo brexit.

Sve to navodi neke ljude na zaključak da je glavna linija političke podele u današnjoj Britaniji obrazovanje, a ne klasa. Obrazovanje je istovremeno jedan od najvažnijih izraza klasne podele i sredstvo njenog prikrivanja.

„Ako je ikome na ovome svetu potrebno obrazovanje“, pisao je 1932. Jack Lawson, rudar iz Darama, „onda je to čovek koji obavlja posao koji nam je najpotrebniji, a za to dobija najmanju nagradu“. Te reči su danas jednako istinite kao i pre 90 godina.

(The Guardian; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")