NEKO DRUGI

Opšte dobro od Aristotela do Meloni

Teme koje Meloni ističe zapravo su odavno ugrađene u istoriju reakcionarne desnice i leže u osnovi savremenog regresivnog neprijateljstva prema migrantima, muslimanima i načelu jednakih prava

1725 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Reuters
Foto: Reuters

Novu britansku premijerku je izabralo 80.000 članova konzervativne stranke; nametnula je regresivan „mini“ budžet i politiku kojoj se većina ljudi protivi, ali joj stvarnu prepreku predstavljaju samo postupci šačice špekulanata i finansijera.

Mini-kriza koja je usledila nakon mini-budžeta simbolizuje osećaj mnogih ljudi prema svetu u kom se dešavaju loše stvari na koje oni praktično nemaju uticaja. To je percepcija iz koje izvire podrška kritici liberalnog globalizma, a koja danas značajno oblikuje politiku, od levice do krajnje desnice, i unosi konfuziju oko toga kako razlikovati progresivnu od reakcionarne kritike.

Uspeh pokreta „Italijanska braća“ na prošlonedeljnim opštim izborima, nakon uspeha ekstremno desnih švedskih demokrata dve nedelje ranije, poslednji je u nizu izraza razočarenja javnosti u mejnstrim partije. U svom postizbornom govoru, liderka Italijanske braće Đorđa Meloni osudila je liberalizam i globalizam, veru u univerzalna prava i svođenje ljudi na status „robova potrošača“. To je zaokupilo maštu mnogih mejnstrim ličnosti, i levo i desno, po kojima Meloni „govori ono što svi mislimo“ i predstavlja „komunitarni izazov… kantovskom univerzalizmu EU“.

Teme koje Meloni ističe zapravo su odavno ugrađene u istoriju reakcionarne desnice i leže u osnovi savremenog regresivnog neprijateljstva prema migrantima, muslimanima i načelu jednakih prava. Međutim, njena osuda kapitalizma odjeknula je znatno šire, među mnogim kritičarima sa levice.

U svojoj novoj knjizi Plavi laburisti, poslanik laburista u Domu lordova Moris Glasman na sličan način kritikuje liberalnu globalizaciju, zalažući se za važnost veza i međusobnih obaveza unutar zajednice naspram sveta koji ističe individualna prava i autonomiju. Kapitalizam, piše on, „tretira ljudska bića i prirodu kao robu“, što vodi do „degradacije, nemoći i nejednakosti“.

Glasman kaže da se britanski radnički pokret zasniva na mnogim izvorima, od aristotelovske etike vrline do drevne tradicije „slobodnorođenih Engleza“. Iz ovih različitih tradicija, tvrdi on, radnički pokret može izvesti ideal „opšteg dobra“ i tako podići barijeru pred pljačkom kapitala.

Sličan argument ponavljaju mnogi komunitaristički i „post-liberalni“ mislioci sa obe strane Atlantika; ličnosti kao što su Majkl Sendel i Tomas Frenk, Dejvid Gudhart i Metju Gudvin. Odbijeni preteranim individualizmom liberalizma, mnogi od tih mislilaca sada se oslanjaju na konzervativizam „vere, zastave i porodice“ Edmunda Burka. Sam Glasman naziva pokret plavih laburista vrstom „burkovskog socijalizma“.

Ideja „opšteg dobra“ može, međutim, da pomuti koliko i da razjasni, i podjednako često se koristi da isključi i podeli koliko i da uključi i poveže. Kada je Aristotel pisao o opštem dobru, iz svog koncepta je isključio potrebe žena, fizičkih radnika, robova i ostalih koji u to vreme nisu smatrani građanima. U Engleskoj ranog modernizma smatralo se da katolici ne pripadaju moralnoj zajednici, Jevreji još manje. Danas migranti i muslimani često imaju sličnu ulogu, kao ljudi naspram kojih se definiše moralna zajednica.

„Stvarna cena zajednice“, tvrdio je pokojni filozof Rodžer Skruton, jeste „netolerancija, isključivost“ i „budnost protiv neprijatelja“. Skruton nije bio ni plavi laburista ni postliberal već autentični konzervativac, torijevac starog kova. Njegove burkovske ideje o kulturi i naciji su, međutim, duboko uticale na postliberalne mislioce, koji su „dobro“ počeli da shvataju kroz sužen pojam „opšteg“.

Tako ograničen koncept opšteg dobra može se uočiti u mnogim savremenim idejama, poput razlike koja se često povlači između „radničkih porodica“ i „parazita na socijali“. Najjasnije se to vidi u podršci neetičnom planu deportacije u Ruandu i tvrdnjama da je politika „neprijateljskog okruženja“ Tereze Mej, koja je dovela do skandala Vindraš, bila „očigledno” ispravna, dok je „jedino pogrešan bio njen grozan naziv“.

Ironija je u tome što aproprijacija burkovskih shvatanja zajednice odudara od značaja koji plavi laburisti pridaju klasi. Mnogi pripadnici pokreta plavih laburista ističu kako su globalizacija i politika slobodnog tržišta doveli do marginalizacije klasne politike, a samim tim i potreba radničke klase. Istovremeno, međutim, tvrdnjom o ekskluzivnoj moralnoj zajednici potiskuju klasne interese u ime zajednice ili nacije.

Umesto da se niske plate ili nedostatak priuštivog stambenog prostora prepoznaju kao rezultati javne politike koja marginalizuje potrebe radničke klase, za ove probleme se optužuju imigranti koji kradu poslove i stanove. Takav pristup daje legitimitet samo istinskim reakcionarima, kao što je Meloni koja će se složiti sa Skrutonom da je stvarna cena zajednice netolerancija, isključivost i budnost protiv neprijatelja.

Mislioci poput Glasmana su u pravu kada insistiraju na tome da svaka imigraciona politika, liberalna ili restriktivna, zahteva demokratski mandat. Ali to ne podrazumeva zalaganje za neetične politike. Nije tačno da će svako društvo uvek biti neprijateljski raspoloženo prema imigraciji; naprotiv, tokom protekle decenije britanska javnost se primetno opustila po pitanju imigracije, iako su brojevi ostali visoki, što je izgleda zbunilo mnoge plave laburiste i postliberale.

Burkovski konzervativizam nije jedina moguća kritika liberalnog individualizma, niti jedini način promišljanja „zajednica“. Tokom protekla dva veka, postojao je radikalniji izazov liberalizmu i radikalnija predstava o zajednici, zamišljenoj kao kolektivni pokret za društvenu transformaciju.

Bio je to radikalizam otelovljen u različitim ličnostima, od čartiste Ernesta Džonsa i velikog afroameričkog vođe Frederika Daglasa, do najmilitantnije sifražetkinje Silvije Pankherst i karipskog marksističkog filozofa i istoričara SLR Džejmsa. Oni su odbacili liberalni individualizam i burkovski konzervativizam, svesni značaja kolektivne akcije, protivili su se tržišnoj filozofiji, a često i kapitalizmu. Danas tog radikalnog univerzalizma uglavnom nema kao društvene sile, što je mnoge prepustilo užim, burkovskim konceptima identiteta i zajednice.

Kritika liberalnog individualizma i globalizacije je od vitalnog značaja, ali je jednako važno kako i koje njihove aspekte kritikujemo. U suprotnom, naprosto ćemo normalizovati reakcionarnu politiku ljudi poput Meloni, pa čak i poverovati da oni „govore ono što svi mislimo“.

(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")