U prethodnih par meseci smo bili svedoci da ministri, evroparlamentarci, političari, diplomate i analitičari iz država EU upotrebljavaju oštar rečnik prema Crnoj Gori zabiberen pretnjom blokade pregovora Crne Gore sa EU, ako ne budu izabrane sudije Ustavnog suda ili ako nova vlada bude formirana po ad hoc usvojenom zakonu koji je usvojila parlamentarna većina da bi “regulisala” pravni vakuum u Ustavu koji definiše samo izbor mandatara neposredno po formiranju novog skupštinskog saziva.
Kuriozitet je da te pretnje dolaze u istom periodu kada su Ukrajina, Moldavija i Bosna i Hercegovina nagrađene statusom kandidata za članstvo u EU i pored toga što ne ispunjavaju dobar deo uslova za taj stepen u evropskim integracijama. Na taj način čelnici država EU su eksplicitno pokazali da Crna Gora i druge države na Zapadnom Balkanu nisu postale članice Unije ili nisu na njenom pragu članstva, ne zbog toga što ne ispunjavaju uslove, već zato što ne postoji politička volja unutar EU da ih prime. Priča o meritokratiji, ispunjavanju uslova, metodu pregovora, perspektivi su samo drugo ime za stav: danas vas ne želimo, sutra ko zna?
Dakle, pretnje koje dolaze od pojedinaca iz EU o blokadi pregovora su krajnje nepotrebne i kontraproduktivne. Pregovori Crne Gore sa EU su praktično blokirani već više od četiri godine i da je čelnicima u EU zaista stalo da ubrzaju hod Podgorice ka članstvu u Uniji oni bi imali dijametralno drugačiji stav. Umesto mahanja blokadom pregovora, od emisara iz EU bi stizale stimulativne poruke tipa: ako izaberete sudije Ustavnog suda daćemo vam završne parametre za zatvaranje svih poglavlja gde ste ispunili ili ste blizu da ispunite uslove. To bi bila evropska, progresivna, svrsishodna priča. Stimulansi su evropski repertoar, pretnje su deo imperijalnih arsenala, bilo da su oni demokratski kao američki ili autokratski poput ruskih, kineskih ili turskih.
Ako je ruska agresija na Ukrajinu bila motiv da se Kijevu, Kišinjevu i Sarajevu da kandidatski status, zašto onda po istom principu, po političkoj liniji, naravno, nije nešto poklonjeno i Crnoj Gori? Tim pre što, više-manje, isti ljudi koji prete zaustavljanjem pregovora su oni koji šire priču po EU da je Crna Gora, navodno, u opasnosti od ruskog uticaja, direktnog ili preko Srbije. I pored dobre volje nije jasno zašto je pretnja ruskog i srpskog uticaja donela BiH kandidatski status a Crnoj Gori pretnje?
Indikativno je i da su glasnogovornici pretnji bili ministri iz država koje imaju sporednu ili krajnje marginalnu ulogu unutar EU, baš kao i evroparlamentarci koji nemaju nikakvu specifičnu težinu u vlastitim zemljama a kamoli u EU. Na stranu što Evropski parlament, kada je u pitanju pregovarački proces država kandidata, nema nikakvu ulogu i tek je puki debatni klub, a da ne govorimo da ni u jednoj državi EU, da upotrebimo eufemizam, ne uživa bogzna kakav ugled. O čemu najbolje govori izlaznost na izborima za EP u državama članicama koja je drastično manja nego kada su u pitanju izjašnjavanja za nacionalne skupštine.
Ne bi bilo pravedno svaliti odgovornost za kontradiktornu, zbunjujuću i čak autodestruktivnu politiku EU prema Crnoj Gori i drugim zapadnobalkanskim državama i na drugi ili treći ešalon političara, ministara, funkcionera i diplomata koji se bave našim regionom. I oni su, u neku ruku, žrtve nekoherentne politike svojih šefova ili lidera EU. Odnosno, našli su se u nebranom grožđu: s jedne strane njihove karijere su vezane za rezultate na Zapadnom Balkanu, a sa druge vrlo dobro znaju da proširenje EU ne samo da nije poslednja rupa na svirali, nego nije ni rupa. Budući da ne mogu ništa da obećaju konkretno, osim maglovitih obećanja i perspektiva, kao instrument im ostaje samo pretnja.
Sve to objašnjava zašto imamo treniranje strogoće prema Crnoj Gori. U stilu narodne “da se Vlasi ne dosete”. Posle gromoglasnih pretnji i najave rasprave na sednici Saveta ministara spoljnih poslova, ispostavilo se da su samo ministri iz bivših jugoslovenskih republika pomenuli Crnu Goru, a njihov značaj i uticaj u EU je ravan važnosti trećeg golmana u fudbalskom timu.
Tragikomično su posle izgledali pokušaji pojedinih diplomata iz važnih država članica da “ispeglaju” stvar ponavljajući “pretnje” i “upozorenja” o kojima njihovi ministri spoljnih poslova nisu želeli da prozbore reč tamo gde je to bilo zaista bitno. Ne zna se samo da li zato što ih Crna Gora i proširenje EU ne zanima, zato što nisu obavešteni ili jednostavno smatraju da to nije bitno pitanje?
Sa takvim ponašanjem EU daje dobar materijal antievropskim snagama u Crnoj Gori, ali i u regionu, da šire antizapadnu propagandu koja je drugo ime za proruske, prokineske ili proturske pozicije. Ako tome dodamo da je dobar deo onih koji se verbalno zalaže za evropske integracije, pogotovo u političkim partijama, kompromitovan što činjenjem (korupcija, zloupotreba položaja, nezakonito sticanje imovine, nepotizam, partijsko zapošljavanje,) što izjavama po kojima se ne razlikuju od onih koje kritikuju, postavlja se pitanje dokle će san o članstvu u EU biti zavodljiv za građane Crne Gore i šta će biti kada se probude?
I tu dolazimo do ključnog momenta. Potrebno je promeniti narativ i pristup. Ulaskom u NATO, Crna Gora je obezbedila svoje spoljne granice i svoju državnost, međutim eventualnim ulaskom u EU neće biti obezbeđena ni pravna, ni demokratska, ni liberalna, ni sekularna a ni prosperitetna država sa minimalnom korupcijom i organizovanim kriminalom ili građansko društvo sa nacionalistima, šovinistima i suverenistima na margini. Primeri Mađarske i Poljske odnosno Rumunije i Bugarske i Hrvatske nisu jedini u EU, ali su najindikativniji.
Prvo što bi trebalo izbaciti iz javnog diskursa je da se nešto radi zbog EU ili ispunjavanja uslova za članstvo u Uniji. Budući da EU ništa ne traži što Crna Gora ne bi sama trebalo da uradi, suvišno je naglašavati ulogu EU. Ako bi se nastavilo sa takvom logikom i Crnoj Gori bi mogao lako da se dogodi neki njen Kačinjski, Orban, Milanović, Borisov ili Basesku.
Proevropski nastrojeni političari u Crnoj Gori ne bi smeli da se kriju iza EU ili da je zloupotrebljavaju za sitne političke poene, i da tako dovode u pitanje tročetvrtinsku podršku građana za članstvo u EU, pretvarajući je u novi totem podele u Crnoj Gori.
Zapadnom Balkanu i Crnoj Gori se neće gledati kroz prste jer neće biti političke volje da se proširi EU još dugo vremena, sigurno ne sa ovom garniturom lidera u Briselu. Davanje statusa kandidata Ukrajini je bilo zakucavanje poslednjeg eksera u kovčeg proširenja EU. Sa tom kandidaturom je postalo jasno da se Unija više neće širiti, a ako se to dogodi kojim slučajem onda to više neće biti EU o kojoj su sanjali očevi osnivači i evropski federalisti, već Englezi i američki igrači na Starom kontinentu: prostor slobodne trgovine i carinske unije, potpuno nevažna i impotentna u planetarnim okvirima. Evropa koju će pojesti njeni nacionalizmi, egoizmi i kratkovidost.
I pravo da vam kažem, bolje je biti večni kandidat za članstvo moćne i federalne EU sa svojom vojskom i doktrinom odbrane, nego članica EU koja će biti dinosaur među tiranosaurima.
Bonus video:
