Japanski premijer Kišida Fumio ostavio je bez reči italijansku premijerku Đorđu Meloni kada joj je, na poslednjem bilateralnom sastanku u Rimu, postavio pitanje: “Kada Kinezi budu ispalili rakete instalirane u Srbiji, kako mislite da se branite?” Fumio je tim pitanjem Melonijevoj želeo da stavi do znanja da najveći neprijatelj Zapada nije Rusija nego Kina i da je srednjoročno i dugoročno gledano pogrešno koncentrisati se samo na Ukrajinu i Rusiju dok mnogo tamniji oblak pretnji dolazi sa Dalekog istoka, a oni u Zemlji izlazećeg sunca znaju o čemu pričaju.
Fumiova opaska nije bila neslana šala, ni diplomatska mudrolija, već pokazatelj da u Japanu ništa ne prepuštaju slučaju. Dolazak kineskih raketa u Srbiju je bio crveni alarm za Vašington. Bajdenova administracija nije mogla da pređe tek tako preko činjenice da su u Srbiji instalirane prve, u istoriji, kineske rakete na Starom kontinentu, štaviše u unutrašnjem dvorištu NATO-a.
“Američka politika je od tog momenta doživela zaokret prema Srbiji jer je bilo nedopustivo da dozvole da Kina, praktično iz srca Evrope, može da ugrozi stabilnost i bezbednost članica NATO-a. Jedan od rezultata te promene je i izjava ministra spoljnih poslova Ivice Dačića da su se Srbija i SAD dogovorile o uspostavljanju strateškog dijaloga. To u prevodu znači da će Amerikanci više raditi na bezbednosti, odbrani i naoružavanju Srbije, zajedno sa Francuzima. To nije bila jedina promena, druga se odnosila na dijalog između Beograda i Prištine jer su se tada SAD aktivno uključile u proces, zajedno sa Nemcima i Francuzima, što je dovelo do velikog pomaka i sada smo na korak od potpisivanja sporazuma o principima. I izbalansirani stav Vašingtona prema Srbiji i Kosovu je rezultat tog zaokreta kao i upotreba oštrijeg stava prema kosovskom premijeru Kurtiju”, kaže za “Vijesti” diplomatski izvor u Vašingtonu.
Danas bi trebalo da bude potpisan “principal agreement” između Beograda i Prištine. Dogovoreno je da potpis prođe bez velikih fanfara i zvona jer se radi tek o prvom koraku u procesu koji će trajati barem godinu dana, a možda i duže, jer posle potpisivanja “principal ageementa” sledi mnogo teži deo posla: dogovor oko načina i tajminga primene sporazuma i sama implementacija. Imajući u vidu da je dogovor rezultat dijaloga koji je vodila EU i da će biti nastavljen u tom formatu, neće biti prisutni lideri vodeće dve članice EU koji su dali neformalno ime predlogu.
“Kad je bilo potrebno oživeti dijalog Beograda i Prištine, Berlin, Pariz, ali i Vašington, su se uključili i pokrenuli ga sa mrtve tačke. Oni će nastaviti da igraju veoma važnu ulogu jer će se u ponedeljak potpisati samo 'principal agreement'. Posle toga sledi dogovor oko aneksa o implementaciji koji je u suštini najbitniji jer on određuje vreme i dinamiku procesa, zato neće biti velike pompe u ponedeljak i neće biti velikih igrača. Francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc se 'štede' za najteži deo posla oko implementacije jer tada neće biti dovoljan visoki predstavnik EU Žozep Borelj: biće neophodno angažovanje 'najteže kategorije' lidera EU pošto je svima jasno da je implementacija dogovora ključna a ne njegovo potpisivanje. Problem je što ni Šolc a ni Makron ne mogu da se bave svakodnevno dijalogom Beograd-Priština jer imaju previše dosijea na stolu koji su daleko važniji za Berlin, Pariz i EU, a biće potreban predani i mukotrpni svakodnevni rad na implementaciji sporazuma. Zato smo se dogovorili da Borelj i njegov izaslanik Lajčak pregovaraju i rade sa stranama na dnevnoj bazi, a da Šolc, Makron i predstavnik Vašingtona ulaze u priču kad je potrebno izaći iz nekog ćorsokaka ili preskočiti prepreku koja se čini nepremostivom”, objašnjava izvor “Vijesti” dobro upućen u proces.
Okvirno bi trebalo da za godinu dana sve bude implementirano, ali će se oko toga lomiti koplja u nastavku pregovora kao i oko redosleda implementacije tačaka. Prema našim saznanjima, Priština insistira na postepenoj implementaciji dogovorenog a Beograd traži da bude sve odjednom implementirano. Kompromis između dve pozicije bi mogao da bude utvrđivanje redosleda kao i realnog vremenskog okvira za implementaciju tačaka iz sporazuma.
Naravno, kaže naš kontakt, najtrnovitija tačka se tiče Zajednice srpskih opština i dodaje: “Nije u pitanju podrška Srbiji ili da su svi naprasno postali prosrpski nastrojeni u Vašingtonu i Briselu. Činjenica je da na severu Kosova imamo zonu bezvlašća u kojoj živi 70 hiljada ljudi. Mi ne smemo da dozvolimo da oni odu odatle jer bi Kosovo bez Srba bilo težak poraz za EU i njenu kredibilnost, ali ne možemo ni da ostavimo situaciju bezvlašća i bezbednosnog vakuuma. Zato se vrši veliki pritisak na Prištinu da pristane na osnivanje Zajednice srpskih opština kako bi se popunio taj pravni i bezbednosni vakuum”.
“Principal agreement” i njegova implementacija ne znače automatski ni da će Srbija ubrzati hod u evropskim integracijama a ni da će Kosovo biti priznato od pet članica EU koje i dalje ne priznaju jednostranu deklaraciju nezavisnosti Prištine iz 2008. godine.
Naši sagovornici u Briselu i u još par važnih evropskih prestonica se slažu da će potpisivanje sporazuma Beograda i Priština biti samo povod za unutrašnju raspravu u pet članica EU, da li, kako i kada bi mogli da promene svoj stav o Kosovu. Nema nikakvih garancija da će priznati Kosovo, mada postoji razlika između Grčke, Slovačke i Rumunije na jednoj, i Španije i Kipra na drugoj strani. Prve tri zemlje će verovatno imati ozbiljniju raspravu da li je sporazum između Beograda i Prištine dovoljan da promene svoju poziciju ili je potrebna njegova implementacija, dok Španija i Kipar ne daju nikakve signale, za sada, da bi mogli da koriguju svoje pozicije.
Dugoročno pitanje priznanja Kosova od svih država članica EU je najteže za Brisel. Kurti insistira da implementacija sporazuma bude vezana sa priznanjem Kosova od svih pet preostalih zemalja EU, a u Briselu mu odgovaraju da će uraditi sve što mogu i da ne mogu ništa da obećaju. Borelj vrlo dobro zna koliko je to pitanje problematično za Španiju, a da Kipar sa okupiranim severoistočnim delom zemlje jednostavno ne može da prizna Kosovo, pogotovo ako Redžer Tajip Erdogan pobedi na predsedničkim izborima u Turskoj.
Sporazum, sam po sebi, neće ubrzati hod Srbije ka članstvu u EU, ali ga više neće kočiti. Pozitivni efekti koje je Beograd mogao da ima od dogovora sa Prištinom poništeni su politikom Srbije prema Rusiji od početka agresije na Ukrajinu. U poslednjim mesecima Srbija je izgubila dosta razumevanja i kredita koje je imala čak i u članicama EU tradicionalno naklonjenim i spremnim da čuju i razumeju njene specifičnosti i probleme sa kojima sa suočava. To je najvidljivije u Evropskom parlamentu, ali se oseća i u drugim evropskim institucijama, istina nešto manje nego u EP, ali mnogo izraženije nego ranije, kako u Savetu EU, tako i u Evropskoj komisiji.
Sa dolaskom Tanje Miščević na čelo pregovaračkog tima Srbije vidi se velika promena, energija i predani rad tima za evropske integracije Srbije. U nekim drugim periodima takav pristup bi napravio ogromnu razliku i ubrzao proces, ali u ratnom dobu postoje pitanja koja su mnogo važnija i na njih je Srbija dosada davala uglavnom pogrešne odgovore: od (ne)izdavanja dozvole ruskim propagandističkim glasilima da otvore sedišta u Beogradu preko avionske veze sa Rusijom do odugovlačenja sa izbacivanjem ruske naftne kompanije iz Srbije i uvođenja sankcija Moskvi. Sve manje ljudi u EU želi da sluša argumentaciju Srbije i njena opravdanja za ono što je trebalo da uradi a nije, ili nije trebalo da uradi a jeste.
“Izgleda da je predsednik Srbije Vučić shvatio da je strpljenju došao kraj i zato je napravio zaokret, pogotovo u bilateralnim odnosima sa Francuzima i Amerikancima, jer zna da mora da napravi nešto važno na evropskom putu što će Srbiju vratiti u pozitivan fokus. Mi smo vrlo blizu tačke u kojoj će dobar deo zemalja izgubiti interes za Srbiju i zauzeti stav koji se već raširio u delu članica EU: “Ako Srbija ne želi da se približi EU, ispuni uslove za članstvo EU, neka ostane sama, tu gde jeste”, zaključuje naš sagovornik.
Bonus video:
