Anđelija Lelićanin se zvala.
Bila je nastavnica matematike u osnovnoj školi, u ovom prošlom veku.
U povučenom „ćoravku“ prepoznala je talenat za računanje, formule i zadatke, pa mu je, uz redovne pohvale i ohrabrivanja, preporučila odlazak u Matematičku gimnaziju. Tako je „ćoravko“ odjednom dobio nadu da će se po nečemu isticati u detinjstvu; usput je stekao i dodatno poštovanje kod začuđenih roditelja, koji taj matematički talenat ili nisu imali ili im ga, pak, niko nije otkrio.
Nekoliko desetina dodatnih časova matematike kasnije, „ćoravko“ je položio prijemni za upis u preporučenu školu. A nekoliko desetina godina kasnije, stariji gospodin sa naočarima piše ovaj uvodnik za Okruženje, a na ovonedeljnu temu o prosvetnim radnicima. Davni talenat se „ugradio“ u neku drugu veštinu. Da gore pomenutog prepoznavanja nije bilo, ne bi bilo ni ovih redova.
Hvala, nastavnice.
* * * * *
Potom… En Selivan se zvala.
Živela je na prelasku iz XIX u XX vek, a istorija je zapamtila kao učiteljicu i mentorku Helen Keler, američke autorke i aktivistkinje koja je, od svojih devetnaest meseci pa do kraja života, bila i slepa i gluva. Helen je - i pored svih svojih invaliditeta, a uz pomoć En, svoje personalne prosvetne radnice - uspela da nauči da komunicira sa svetom, a potom i da kreira, objavljuje i podučava. Sve svoje talente - razvijene uprkos svim ograničenjima koja su postojala - Helen Keler dopunila je borbom za prava invaliditetom onemogućenih, kao i zalaganjem za prava onih koji su obespravljeni iz mnogih drugih razloga. Helen Keler ušla je u istoriju kao primer sposobnosti koje proističu iz lične borbe, upornosti i energije. Ničega od svega ovoga ne bi bilo da nije bilo En Seliven, učiteljice, kojoj je bila potrebna ista tolika borba, upornost i energija da bi pomogla da od jedne Helen nastane Helen Keler.
Učiteljice i učitelji su ljudi koji, od svega što znaju, najbolje znaju kakvi ljudi mogu da postanu mladi ljudi.
* * * * *
Oni koji u ovom veku podučavaju našu decu imaju veoma surovu konkurenciju. Osim školske table, tu su i tri druge table, u koje netremice gledaju i deca i roditelji: ona mala telefonska, ona srednja kompjuterska i ona velika televizijska.
Situaciju sa vaspitanjem i obrazovanjem dodatno otežavaju dva principa društvenog organizovanja koji su se krišom uvukli u sadašnju civilizaciju i njome zavladali: konzumerizam, koji nas pretvara u sve praznije novčanike; i prekarijat, koji nas je sve (ponovo) pretvorio u robove tih istih novčanika, koji se sve teže pune. A od kraja prošle godine, na obzorju Svegamenjajućeg pojavila se i Veštačka Inteligencija, pa je samo pitanje dana kada će uvek štedljivi državni aparati da se dosete kako su roboti zapravo idealni prosvetni radnici. Ne traže ni veću platu ni manje gradivo, ne štrajkuju, a i mogu bolje da „nahvataju“ decu u prepisivanju sa ChatGPT-a. Plus ne idu u penziju, nego na „apgrejd“.
I u ovoj maloj dehumanizujućoj digresiji iz poslednje rečenice krije se možda i najveća muka koja postoji u sistemu obrazovanja: sve očigledniji nedostatak ljudskosti. Neljudski su uslovi u kojima većina „prosvetara“ sve više radi; neljudski su zadaci koji se pred sve njih sve više postavljaju; neljudski su okviri koje nove tehnologije, novi mediji i novo društvo stavljaju pred obrazovanje; neljudsko je nasilje koje raste u društvu i školama; a sve su manje ljudski uslovi i za ekonomski, komunikacijski i svaki drugi napredak samih porodica. Pa su sada, od svih učitelja koji su nam potrebni, možda najpotrebniji oni koji će nas naučiti kako da, u vremenima koja dolaze, ne ostanemo - bez učitelja. U suprotnom, lekcija koja sledi bila bi zapamćena zauvek: niko civilizaciju i znanje ne čuva bolje od onih koji decu čuvaju od necivilizovanosti i neznanja. Bilo bi nam, stoga, pametno da ih sačuvamo.
Ako imalo pameti imamo.
Bonus video:
